ПИШЕ: Томислав Т. Велички
Сваки пут кад на барском шеталишту крене препуцавање, човјек за кога зна пола Приморја воли да мирно каже: „Без тензија.“ И баш та узречица као да је писана за ове дане послије "Максимира". Без тензија — а све смо видјели. И чули.
На стадиону у Загребу, 8. септембра 2025, "измакла" је једна од оних „наших“ европских вечери и у 54. минуту одјекнула хука коју су и глуви препознали.
Усташки поклич „Убиј Србина“. Свака част цивилизацијском стандарду! Наш предсједник је, каже, „најоштрије осудио“. Лијепо, похвално, али ако је већ „најоштрије“, зашто није било — ћутања обувених ципела које напуштају стадион?
Кад је ријеч о усташлуку, једина права осуда су леђа окренута трибинама и одлазак. Све остало је аветлук. Без тензија, наравно — само гутљај горчине преко језика.
У истој тој вечери, подно ВИП-ложе, сједе наш шеф тајне службе и његов брат, посланик. Лијепа породична слика: син, брат, фудбал. „Приватно“, веле, и „безбједносне службе су им одредиле мјесто“. Тачно тако. Па ко би други бринуо да породични љубитељи спорта не промаше праву секцију стадиона. И опет: без тензија. Јер, ако су Хрвати — природно је да навијају за своје. Исто је природно да Срби и сви који говоре српским језиком у Црној Гори — а то је, да не глумимо заборав, огромна већина — навијају за Србију и српске клубове. Нека свако бодри своје. Држава, ако је тако заиста доживљавамо, би, у међувремену, могла да научи да бодри — себе.
Е сад, да не испадне да смо неправедни: нису сви наши навијачи вриштали и хукали. Неко је, у жељи да буде фин, подигао транспарент за уџбеник самообезвређивања: „Са Ловћена вила кличе — опрости нам Дубровниче.“ У стиху, у рими, да се јако прими, у апсолутном понижењу. Стадион се, наравно, врло радо исмијао. А широка јавност је одрадила остатак посла — да се чује до Улциња, Плава и свих дијаспора. Како и не би: кад се земља одвијори у врећу за ударање, свако ће да опали свој џеб. Без тензија, опет.
Предсједник се послије огласио. Немушто, веле? Нека буде „немшсто“ — али је могло бити једноставно: усташки поклич није тема за дипломатски глогов штап, него за — одлазак. Сјутрадан, кратко: „Напустио сам утакмицу. Држава коју представљам не сједи док се призива убиство Срба који су створили Црну Гору и чине трећину становништва.“ Три реченице. Ништа „политике која спаја“, него морал који раздваја цивилизацију од нацизма. Али ми смо, ето, опет бирали „саопштење“. Без тензија.
А што се Јановића тиче — без замјерке. Како бих ја замјерио људима што навијају за своје? Као што никад нећу замјерити Нику Ђељошају да навија за Албанију — играла она против Црне Горе или кога било. Свака част: свако има право на своје боје, химну и емоцију. Али нека држава има своје достојанство. Јер кад се државни врх, интелигенција и службе скуће под трибинама које пјевају смрт — испада да је Црна Гора успјела да осамостали једино своје понижење.
Да ли смо онда негдје погријешили у тој великој, епској „самосталности“? Наравно да јесмо. Хтјели смо, кажу, независност. Добили смо зависност — од туђих тумача прошлости и туђих нотних свески.
Плаћамо непостојеће штете, испуњавамо непостојеће обавезе, самопонижавамо се да бисмо „на путу ка ЕУ“ добили намиг. И онда очекујемо да нас поштују. Неће. Ко себе ставља у ред за извињења, биће поносно гурнут на чело колоне. Без тензија.
Опоозиција? Ћути као да јој је неко рекао да се у тишини боље чују европске поруке. Тишина у којој се јасно разабире само кукавица. Свако ко зна шта значи политика — зна и да овакве ствари не пролазе без јасног гласа. И не, нису ријечи опасније од поклича. Опаснија је тишина којом се поклич легализује. За сваки будући пут — један дан ћутања више.
„Без тензија“, кажу. Ваљда да не покваримо расположење нашим „партнерима“. Али кад већ хоћемо без нервозе, хајде онда трезвено:
— Природно је да Хрвати у Црној Гори навијају за Хрватску.
— Природно је да Срби и српскоговорећи навијају за Србију.
— Природно је да предсједник Црне Горе не сједи испод хорског поклича који позива на убиство било кога — а камоли Срба.
— Природно је да шеф безбједности не постаје симбол несигурности симболичким кадрирањем сједећи „тачно гдје му одреде“.
— А неприродно је да држава на то све климне главом и настави да плаћа туђе рачуне. Материјалне и моралне.
Црна Гора се, ето, није баш „примила“ у срца својих грађана онолико колико је неко замислио да јесте. Љубав се не прописује декретом и украденим референдумом, нити се извињењем (за ништа) стиче поштовање. Грађани навијају за оно што доживљавају као своје. А држава, ако хоће да је навијају, мора да се понаша као своја. Да штити, да стоји, да понекад и оде — кад остајање значи пристанак на гажење.
„Са Ловћена вила кличе — опрости нам, здрави разуме“ Ето тако је звучало. Не због Дубровника, већ због нас. Не оправдава никога, не пере ничију прошлост, али везује руке будућности. Јер ко год научи да се извињава за туђе клубове и туђе покличе, брзо ће научити и да се радује туђим побједама више него својим.
Зато — анализа, не еуфорија. Преиспитивање, не прилагођавање. Нова политика која не купује туђе осмијехе по цијени сопствене кичме. И да се зна: кад стадион урла смрт, ми не пишемо саопштења. Устајемо и излазимо. Без тензија, али са кичмом.
За данас толико. Чека ме барка. До пецања нових бисера...
