Боже, окрени се Цетињу и помози му да дође себи!

ПИШЕ: Емило Лабудовић

Жао ми је Цетиња. Жао ми је његовог стрмоглавог пада с ловћенске висине у каљугу и бљузгавицу у којој је немогуће оставити људски траг. Жао ми је Цетиња. Жао ми је црнила његовог мрака који је загасио сјај његове сјајне прошлости, његових Обилића медаља, сјајних тока и џефердара, Ордена Хероја… Жао ми је сломљених крила његових орлова над Орловим кршем.

Жао ми је Цетиња. Боли ме његова туга, буде ме његови лелеци, плач уцвиљених мајки. Мраче ми видике његове црне мараме, његове црне кошуље, његов мук који се чује до неба и до Бога. Боже, зар си и ти окренуо леђа Цетињу?

Жао ми је Цетиња. Жао ми је његовог честитог братства Мартиновића, њиховог мјеста на најсвјетлијим страницама историје, страницама којима смо се сви поносили. Жао ми је, до бола ми је жао дванаест рана којима је, стријелама лудила, рањено Цетиње, лудила које је, као бокори бунике, потајно и дуго гајено у његовим најмрачнијим ћошковима. И још се гаји. Жао ми је цетињског камења које ћути врисак за Вукановим и Јовановим недовршеним домаћим задацима и недоиграним утакмицама.

Жао ми је Цетиња и жао ми је сваке ружне мисли и сваке грке ријечи којима сам често тумачио његов деценијски удес и његову несрећу. Жао ми је Цетиња које је давно погинуло, Цетиња које је извршило самоубиство, погодивши себе посред срца. Жао ми је Цетиња јер су га унаказили, уназадили и свалили на дно дна баш они који су га, наводно, највише бранили. Бранили од кога и од чега? Од њега самог, од његове суштине, од њему најближих. Жао ми је Цетиња јер су га овим стањем, стањем параноје, социјалне патологије и лудила кљкали и филовали деценијама. Трпали га товарима мржње, себичлука, осионости, и претварали га у својеврстни концентрациони логор у који се улазило само уз „зелену карту“ са Белведера.

Жао ми је Цетиња које и данас тетура опијено вином непризнавања зла којим је обузето. Жао ми га је, јер и вечерас говори туђим гласом, гласом пуним иједа и мржње, адресиране на адресе далеко од себе. А све је до њега, из њега и само на његову штету. И лудило, и изгуб, и трагедија. Жао ми је Цетиња јер га баш „његови“ опет гурају у гротло мржње према другима, мржње која му се, попут бумеранга, стално враћа и чини још пијанијим. Јер баш они који су га колико до јуче „бранили“ од непожељних, од измишљених душмана, од непријатеља које су неки други прогласили душманима, данас су се или склонили у мишје рупе или, попут гладних хијена, кевћу за туђим траговима.

Жао ми је Цетиња, јер се, усред тишине којом га је опасала Биљардина „стогодишња туга“, чује језива шкрипа зарђалих пера којима се преписују странице новосадско – београдског „мајн кампфа“ стокупљевине која се крије иза студентских индекса.

Жао ми је Цетиња, тог горостаса чији се глас чуо широм свијета, јер ноћас у његово име говоре они који су се жестоко огријешили о његово име, његову традицију и његову славу. Говори с конца и конопца скупљена гомила анонимуса која, без икаквих заслуга, присваја право да говори „у име народа“. Која говори плаћеним гласом, гласом којим Цетиње никада није говорило и никад га није разумјело.

Жао ми је Цетиња које, неспособно да себи призна, да се суочи са својом сликом у огледалу истине, за свој суноврат тражи одговорност на адресама на којима она не станује. Жао ми је Цетиња зато што се баш његова „прва адреса“, која је, све до јуче, сиктала отров змије камењарке, данас посипа пепелом, одриче своје и прозива одговорност других. Таман као и онај који је, наоружан истом мржњом и истим арсеналом, донедавно столовао у престоној предсједничкој резиденцији

Жао ми је Цетиња, јер Цетиње и сви они који су се у њега клели, није способно да се окрене себи, отвори очи и коначно спозна истину да га нико не мрзи већ га само жале. А славно Цетиње није заслужило ничије сажаљење! Осим можда своје.

Боже, окрени се Цетињу и помози му да дође себи!