Чему смо се то радовали 30. августа 2020. године?

ПИШЕ: Јован Пламенац

Нијесам ни пророк ни пророчки син, али сам у ових седам деценија живота сабрао довољно искуства да, барем, не будем наиван.

На питање Наташе Јовановић у моме интервјуу за „Печат“ од 30. маја 2024. године: „... Нисте ликовали после избора. Шта сте уочили као неправилност у данима општег славља након пада Ђукановићевог режима?“ одговорио сам:
„Нијесам ликовао, не дај Боже. Али нијесам се нешто ни радовао. Штовише, у оној општој еуфорији говорио сам људима: Чему се радујете! Убрзо сам исто поновио и у једном интервјуу.

Као и остале државице у региону, Црна Гора је под окупацијом. Окупација није видљива као под Италијанима у Другом свјетском рату, али је далеко дубља, суштаственија и са далеко већим посљедицама будући да је перфидна у тој мери да је окупирани људи доживљавају као слободу.

Није било потребно много памети па да се види да спољни, евроатлантски управитељи Црном Гором, њени истински господари, не би ни допустили промјену власти на изборима да нијесу имали гаранције да њихови интереси које је спровео режим Мила Ђукановића неће бити заштићени.“

Слично сам написао и у мојој колумни „Небо и поднебесје“ у „Печату“ од 21. децембра 2025. године:

„Tоком ноћи и наредних дана након парламентарних избора 30. августа 2020. године Црном Гором разлила се радост. Напокон, напокон, напокон, након три деценије, режим Мила Ђукановића је пао.

Народ са литија сабирао се око цркава и славио је ослобођење. Ваљда је тако некако било и 1945. Додуше, тада је народ славио свршетак четворогодишње окупације. Сада је славио свршетак тридеценијског ропства.

И порта Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару била је крцата. Радост, пјесма, па и понеки камен на тек одстријељеног, још топлог вука. Само један човјек међу њима није се радовао. Био је у мантији и говорио им је: О, људи, чему се радујете! Кроз главу му је, као кајрон, пролазило оно јанхусовско: О, невина простото.“ (Погађате ко је био тај човјек у мантији?)
И зашто сада кукумавчимо!