"ЦПЦ" - политичка фантазија без вјере, народа и будућности
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Тзв. Црногорска православна црква (НВО "ЦПЦ") један је од најочигледнијих алата политичког инжењеринга у новијој историји Црне Горе. Није црква, није православна, а ни "црногорска" у смислу народне и духовне већине. Као и њена још апсурднија “сестринска” појава – Црногорска католичка црква, и ЦПЦ је производ политичке воље, а не вјере, предања или канонског поретка.
Лажна обнова нечега што никад није постојало као аутокефалија
Тврдити да је ЦПЦ “обновљена” 1993. године значи директно фалсификовати историју. У цјелокупној историји православља не постоји ниједан канонски документ који потврђује да је икад постојала аутокефална Црногорска православна црква. Митрополија црногорско-приморска је била епархија под јурисдикцијом Пећке патријаршије, а касније Српске православне цркве – са пуним континуитетом, светитељима, епископима, манастирима и народном вјером.
Такозвана ЦПЦ је покушај да се вјештачки направи “црква” тамо гдје већ постоји непрекинута линија православља под окриљем СПЦ. То је као да неко сутра покуша да “обнови” Дукљанску монархију и прогласи се краљем.
Регистрација у МУП-у не прави цркву
Ниједна црква у православном свијету није настала регистрацијом у Министарству унутрашњих послова. Православна црква не настаје папирологијом, већ апостолским насљеђем, литургијским животом и признањем других православних цркава. "ЦПЦ" нема ниједан од тих елемената.
Иста је ситуација са Црногорском католичком црквом – која је 2013. године регистрована као вјерска заједница са сједиштем у Сутомору, у општини Бар. Није је признао Ватикан, а међу католицима у Црној Гори изазвала је огорчење. Ипак, наставља да постоји – само на папиру.
Производ ДПС-СДП комбинација, али без подршке својих твораца
"ЦПЦ" је политички пројекат настао током деведесетих година, када је дио црногорске политичке елите, предвођене ДПС-ом, тражио механизам за разбијање духовног јединства српског православног народа у Црној Гори. Циљ није био вјера, већ контрола.
Међутим, парадоксално, чак ни сами лидери тог пројекта никада је нису признали. Тадашњи предсједник Црне Горе Филип Вујановић, у интервјуу од 18. јула 2011. године, изјавио је:
„За мене је једина канонска православна црква у Црној Гори – Српска православна црква.“
То што је и врх државе игнорисао ЦПЦ довољно говори о њеном кредибилитету, чак и у очима политичких покровитеља.
Надградња без народа
Упркос сталном присуству у појединим медијима, народ никада није прихватио "ЦПЦ". Православни Црногорци иду у храмове СПЦ, који су пуни на свим литургијама, празницима и славама. "ЦПЦ" нема монаштво, нема литургију, нема епархије, нема богословију, нема млади кадар, нема вјернике.
Ипак, држава је финансира. У 2024. години, "ЦПЦ" је добила 28.564 евра из буџета Министарства правде. То је новац свих грађана – укључујући и оне који са "ЦПЦ" немају ништа. Парадоксално, новац пореских обвезника иде организацији коју не признаје ниједна канонска црква у свијету и која се формално води као невладина организација.
Политичка илузија, а не Црква
"ЦПЦ" и Црногорска католичка црква су рефлекси исте политике – прављење “цркава” као политичких инструмената. Али оно што није настало вјером, не може преживјети у вјери. Ни "ЦПЦ" ни Црногорска католичка црква (ЦКЦ) немају народ, немају канон, немају признање, немају будућност.
Једина канонска православна црква у Црној Гори остаје Српска православна црква – са вјековним континуитетом, светитељима, манастирима и народом који је није напустио, ни у ратовима, ни у комунизму, ни под притисцима режима.
"ЦПЦ" је и даље оно што је од почетка била – папирна конструкција без темеља, политички балон који ће се испразнити чим нестане интереса оних који су га надували.
