HIC RHODUS, HIC SALTA: Бургас у свитању и мирису жуке

ПИШЕ: Игор Ремс

Возим право, све како ми је објашњено, и чекам да се појави мост. Нема саобраћајне табле, никаквог путоказа, ни знака. Пролазим мост и скрећем десно, како ми је речено, на пут који треба да ме одведе до аутопута, на карти означеног као А1. За неколико минута сам на аутопуту и прво обавештење је упозорење да је потребна вињета!

На првој бензинској станици стајем, а млада, симпатична и врло љубазна радница ми објашњава на колико дана могу да купим вињету. Узимам за недељу дана и плаћам 7–8 €. Како се приближавам граду, облаци полако нестају, отвара се плаветнило, а сунце ми показује ко влада овом равницом.

Постаје све топлије. Повремено укључујем климу. За велико чудо, саобраћај је редак у ово доба дана. Са моје леве и десне стране благо валовита поља и виногради губе се у плавичастом зрењу. Усеци кроз које пролази аутопут засађени су жуком која је у пуном цвату, па ме овај део пута подсећа на пут од Хај-Нехаја до тунела за Подгорицу. Лепота је лековита док се са радио-касетофона ваља у лаганом ритму Stairway to Heaven, и све изгледа, док пролазим кроз ову палету пастелних боја, као да се успињем неким чаробним степеницама…

Улазим у град. Завршетак аутопута се рачва, изабирем траку која ме води у центар. „Булевар Стефан Стамболов“, читам. На првој раскрсници, где се са булеваром укрштају улица „Софија“ са десне и улица „Дунав“ са леве стране, стајем и питам једног пролазника како да се укључим на булевар „Демократија“.

Осмехујући се каже да возим лево и да улица „Дунав“ води тачно до траженог булевара. Булевар се наставља у улицу Булаир. Ускоро се појављује и хотел са леве стране, истог имена, моје крајње одредиште. На првој раскрсници скрећем лево, проналазим улицу која води до паркинга.

Одлазим на рецепцију, предајем пасош и молим да добијем собу која не гледа на улицу. Добијам кључ и упутства за коришћење ресторана и интернета. Одлазим у собу на првом спрату. Радује ме пријатан мирис. У соби је ТВ, фрижидер, две фотеље, један сто, један столић, две ноћне лампе и велики ормар иза улазних врата. И, наравно – удобан француски кревет!

Велики прозори дају соби пуно светлости. На њима дупле завесе: једне беле, окренуте ка прозорима, и друге масивне, тамне, непрозирне, окренуте ка соби. Отварам прозоре и одлазим у купатило које није велико, али има све што је потребно и све добро функционише.

Од свега што се налази у соби ипак је најважнији јастук! Неколико их је на кревету, а два налазим и у ормару. Изабирам најбољи. После туширања силазим по ствари.

Зовем организаторе и договарамо време када ће бити у хотелу. Имам довољно времена да обиђем непосредну близину хотела и да одем до мењачнице.

Хотел има одлично место, размишљам. Две улице иза њега је Пристаниште и лука подељена у неколико докова. Лучке зграде протежу се у низу све до аутобуске и железничке станице које се једном страном наслањају на луку.

Улицом „Константин Фотинов“ (Константин Георгијев Фотинов, 1790–1858, бугарски романсијер, преводилац, уредник, учесник бугарског народног препорода и издавач првог бугарског часописа; један од оснивача модерног бугарског језика, педагог, састављач уџбеника, просветни радник и енциклопедиста) од мог хотела врло брзо стижем до центра, претвореног у пешачку зону. Испуњен је многим ексклузивним радњама, кафићима и ресторанима… из сваког се чује музика. Пуно младих људи шетају или седе у кафићима.

Улазим у мењачницу и мењам новац – 1 € = 2 лева.

Недалеко од мењачнице улазим у једну самопослугу из ланца „Billa“. (Billa припада немачком ланцу самопослуга Rewe у сектору малопродаје хране у Аустрији, Чешкој, Словачкој и Бугарској. Централна компанија, Billa AG, има седиште у Винер Нојдорфу у Аустрији.)

Сећам се када сам почетком осамдесетих година ишао у организацији „Далмацијатурист“ на концерт Ролингстонса у Бечу. У том аутобусу налазио се и Бора Чорба са својом супругом. Тада сам први пут ушао у Billa супермаркет и напунио руксак зеленим јабукама и пивом…

Враћам се у хотел. Упознајем се са организаторима, ту су Роза, Наталија, Вили и Николај. Од гостију само песникиња из Софије – Валентина Радинска! Већ је ноћ. Одлазимо у један оближњи рибљи ресторан, где треба да нам се придружи група која долази из Србије…