.jpg)
.jpg)
.jpg)
ПИШЕ: Игор Ремс
Деветнаестог новембра, на Ксенијин рођендан, изашао сам на Гвозден Бријег, однео свеже цвеће и запалио свеће. Да је другачије славили би њен 92-и рођендан и 50 година доктората.
Овако, обиљежавамо само 15 година од када није са нама.
Њени родитељи, отац Ристо, учесник I Балканског рата, Великог рата, затвореник аустријског логора Болдогасоњ, носилац ордења из балканског рата и мајка Милица ( рођ. Поповић, Ђурмани-Спич), рођени су крајем деветнаестог века. Изродили су четворо деце. Најстаријег Сава (две године, здраво и напредно дете), нашли су, када су се вратили из поља, у кревецу без знака живота. Дете је умрло од “ комишиона” грчева а једини спас био је да се дете одмах стави у хладну воду, тако је говорио народ.
После Сава, родиле су се две кћери, Вјера и Ксенија, које су имена добиле по кћеркама краља Николе. Ристо, као официр, краљеве војске није се из концетрационог логора вратио за Црну Гору него се придружио краљу у избеглиштву, у Гаети, и тамо остао док им краљ није наредио да се врате.
После њих добили су и сина Ђорђија.
Када су доспели за школу отац није био да се школују. Мајка се томе енергично успротивила: “ Ристо Мирановићу, наша ђеца има да се школују а не да као ја и дан данас остану неписмена”.
Иначе њена породица је била у то време изузетно имућна и богата, имали су мајдане у Турској да се и султанов син дружио са њиховом децом.
После ослобођења Бара 1878 године краљ Никола је рекао да ће сву имовину одузети власницима ако не пређу да живе у Црну Гору. Тада је граница између Хасбуршке монархије и Црне Горе била данашња река Жељезница. Говорило се да се може од реке Жељезнице до Старе маслине стићи све ливадама Поповића. Тако је породица направила куће и настанила се у данашњим Поповићима који су, вероватно, по њима и добили име.
Ксенија је била изузетно дете. Још пре школе, уз старију сестру, савладала је и писање и рачунање.
Једном приликом мајка је констатовала да она у школску “чанту” носи све књиге. Када су је питали, она је одговорила да се никад не зна када могу да јој затребају.
Била је благе нарави. Одликовала се добротом али и наивношћу. Била је невероватно упорна, стрпљива, систематична и дисциплинована, прави борац и изузетно храбра. Од свега највише је ценила рад, правичност и истину.
Седамдесетих година, ако се не варам, преко појединих црногорских политичара из ЦК-а, покушано је да се у Бару изгради фабрика синтер-магнезита, ватросталних маса и ватросталних опека. С обзиром да је и Ксенија била члан тог тела мислили су да ће то лако да прогурају.
Тада иако је владало политичко једноумље ипак су ценили (што данас није случај) мишљење експерата када су у питању заштита здравља и животне средине.
Ксенија није хтела да потпише ниједан документ пре него јој се достави елаборат. Када је прочитала достављени материјал обавестила је породицу да је Бар осуђен на смрт. Рекла је да Бар не може да преживи јер на годишњем нивоу фабрички димњаци избацују 800000 кубика канцерогене азбесте прашине.
Локација фабрике требала је да буде у Пољу, близу тунела где Рикавац одлази у море. У то време на тим ливадама није било скоро нити једне куће.
Упркос свим притисцима и уценама, заједно са др. Почеком (ако се не варам) из Никшића, који није могао да верује да се такав пројекат гура, још у Приморју, кренули су у одбрану града, уз велику помоћ доајена барског новинарства, г-дина Бошка Милошевића.
Као задње средство био је одлазак у САД, област уз велико Мичиген језеро.
“ Возили смо се непрегледном равницом. На дну хоризонта видјело се пет фабричких димњака, од којих су три била неактивна ( Ксенија је била убеђена да је било плаћено да фабрика не ради пуниом снагом док су они присутни). Са лијеве и десне стране пута били су непрегледни засади: јабука, крушака, вишања, бресака или неког другог воћа, није могло да се зна, то су биле плантаже посуте пепелом” - причала је Ксенија.
Тада су отворили карте и Ксенији је било све јасно: понудили су бланко чек да Ксенија упише цифру!
Истог тренутка Ксенија је ултимативно затражила да се радна посета обустави и да се врате у Југославију. Епилог: избачена је из ЦК и проглашена Државним непријатељем бр. 1!!!
На другој страни Ксенија се несебично и још више посветила науци. Нудили су јој бланко чекове и Либија, Америка, Кина... није хтела да нигде иде, увек се бранила речима да је потребна највише њеној Црној Гори.
Године 2007-е изашло је њено капитално дело Маслина ( Olea europeae L. на 480 стр. у формату 32х22).
У рецензији књиге коју су потписали проф. др. Евица Мратинић, др. Стојан Јованић и проф. др. Михаило Николић, пише: ... Грчевита је била стручна и научна борба др. Ксеније Мирановић да се сачувају Маслињаци у Црној Гори, као део националног блага, да се стари запуштени засади ревитализују а нови подигну...Њеном заслугом код генерације стручњака и бројних пољопривредних произвођача развијана је свест и љубав према овој племенитој воћки.
Са бројних путовања где је позивана и као експерт учествовала на многим скуповима, конгресима и симпозијумима посвећеним овој биљној врсти, доносила је не само најновија достигнућа науке, већ и нове сорте које је интродуковала у Црној Гори.
Сва њена сазнања и богато 50-годишње научно и стручно искуство, преточено је у ово монографско дело, језгровито написано, лепим језиком, доступно и тежаку и стручњаку, а посебно младом научном раднику...треба истаћи, посебан квалитет књизи дају поглавља која се односе на сортимент, нарочито онај аутохтони ( Жутица, прим. аутора) који чини национално богатство Црне Горе...”
Данас, у месецу новембру, све се сабрало. Изузетним напорима и љубављу према мајци хранитељки, како је Ксенија називала Маслину, тече “жуто злато” по најсавременијим методама прераде, посађени су многи засади а стари обновљени.
Дана 22, 23 и 24-ог биће одржана XXII Маслинијада а 26-ог у Кући маслина ( Ксенијин сан да се подигне институција само за маслинарство) одржаће се скуп поводом светског Дана маслине!
А наш вољени град зелен и жив!
Надам се да је сазрело време да се град постхумно одужи Ксенији на најбољи начин.
Хвала Ти!
.jpg)
