Пише: Јован Пламенац
Злочин који је првога дана 2025. године на Цетињу починио Ацо Мартиновић убивши дванаесторо људи побудио је осјећај дубоког саучешћа у црногорском народу али и усковитлао непрекидно узбуркани дух црногорских нетрпељивости. Док је народ палио свијеће за покој душама убијених, друштвене мреже су букнуле оптужбама и мржњом. Врло брзо се са политичких, уопште прагматских разлога овог злочина, прешло на мистичне, па и духовне.
Нова 2025. година почела је још једним злочином који је запањио свијет. Цетињанин Ацо Мартиновић убио је двоје дјеце и још десет својих суграђана, међу којима и своју блиску родбину.
Овај догађај, природно, побудио је осјећај дубоког саучешћа у црногорском народу, али и код многих ван граница Црне Горе. Тај осјећај, у ствари, наставио се на њему веома сличан након што је, такође на Цетињу, Вук Бориловић 2. августа 2022. године убио десет људи, међу којима такође двоје дјеце. Али овај догађај – неприродно – усковитлао је непрекидно узбуркани дух црногорских, благо речено, нетрпељивости.
Једни су за овај злочин свалили одговорност на актуелну власт, њену полицију, али и Српску православну цркву. Други одговорним сматрају режим Мила Ђукановића, који је три деценије опстајао на подјелама у црногорском друштву, првенствено националним, углавном црногорско-српским, али и вјерским.
Менталитет опсаде
У Црној Гори је проглашена тродневна жалост, отказани су преостали новогодишњи концерти и други јавни скупови. Црногорски званичници су се листом огласили изјавама саучешћа. Народ је палио свијеће. У исто вријеме, друштвене мреже су букнуле оптужбама на рачун „оних других“, и мржњом.
Огласио се чак и Мило Ђукановић:
„Догађај који на застрашујући начин, нажалост, још једном потврђује да се црногорско друштво налази у условима дубоке кризе и угрожене безбједности сваког грађанина, сваког дјетета.“
Одмах му је одговорио посланик Демократске Црне Горе Момчило Лековић, назвавши га „патолошким мрзитељем и политичким лешинарем“:
„У овим најтужнијим данима, док је тишина завладала улицама Црне Горе и док саосјећа сваки добронамјеран човјек, огласио се највећи гробар наше земље – човјек који је више од три деценије немилосрдно сахрањивао правду, сигурност и достојанство сваког црногорског дома. У свом препознатљивом маниру, тражи одговорност од државе и институција, док су његови трагови кривице дубоко урезани у сваки угао ове земље.“
Са Ђукановићеве стране бедема црногорске подјеле на Црногорце и Србе, за злочин на Цетињу на друштвеним мрежама оптужен је „великосрпски Трећи Рајх“, то јест „идеолошка дјеца геноцида“. Са његове друге стране чуло се: „Постоји нешто што се зове ‘менталитет опсаде’ (сиеге менталитy). То је кад група људи живи у увјерењу да су под константним нападом, да их неко опсиједа, је л’ те, и да покушава да им напакости. У таквој средини ствара се својеврсна колективна психоза коју појединци хране једни другима, и постају колективно ненормалнији. (…) Колико је изражен менталитет опсаде у том граду већ деценијама види се од њихових митолошких битака са тзв. Седмим батаљоном (буквално није се десило), ловћенске страже… (…) Нпр, чак и кад буквално опсиједају цркву, они мисле да су они ти који су под опсадом, кад бију бројчано и физички слабију дјецу по Богословији, они мисле да се бране. Њихово колективно стање свијести је искривљено и константно су на ивици. Или мислите да је случајно да се овако олако дешавају овакви монструозни масакри у тако малој средини? (…) Наравно, осим самих Цеташа који су дозволили да буду доведени у ову позицију (…) највећу кривицу сносе они који их активно радикализују и напујдавају јер њихов бизнис модел зависи од тога.“
Врло брзо се са политичких, уопште прагматских разлога злочинима на Цетињу, прешло на мистичне, па и духовне. Једни су устврдили да су они посљедица устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија 5. септембра 2021. године којем су се на Цетињу брутално одупрле црногорске националне организације и покрети, предвођене Демократском партијом социјалиста и уз подршку предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, због чега су Митрополит и патријарх Порфирије до трона цетињских митрополита у Цетињском манастиру, који је био под опсадом, стигли војним хеликоптером, уз јаке специјалне полицијске снаге и под панцир ћебетом. Други, закључујући инверзно првима, сматрају да су цетињски злочини посљедица не устоличења, него овог покушаја да оно буде спријечено, небивалог у историји Црне Горе.
Призвана сјећања
Оживјело је сјећање и на раније злочине на Цетињу. Један је 21. новембра 1823. године, у „Посланици Његушима“, описао Митрополит Петар I, потоњи Свети Петар Цетињски:
„Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад доњекрајску, пред манастир, која носаху жито у млин; скочише моји људи и не дадоше да жито узму. Ту су пушке натезали да ове наше побију. Иза тога се зађеде бој међу Бајицама и Доњекрајцима за цијели дан, неки Доњекрајци у Влашку Цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега Краја. Чељад која бјеху у млин пошла не смију се дома вратит, закумили наше момке да их проведу до кућах, и они најприје пошли, вјеру у Бајицах извадили да их слободно могу превести, пак узели чељад да прате, а кад дошли мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију у њихове руке једну ђевојку Шпадијерову, која је панула мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила. Кажу ми да су и шиљеж и козе црковне узели, које смо предали на зимницу у Доњи Крај.
Сад помислите је ли могуће ово трпјети. Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах.“
Из пепела заборава ишчепркане су клетве Светог Петра Цетињског које је изрицао онима који су братску крв проливали, али и онима који су отимали црквену имовину. Такође, разур цркве њему посвећене на Ловћену 1972. године, када је муслиман из Бистрице код Бијелог Поља Исо Махмутовић одбио да руши хришћанску светињу и напустио посао, а порушили су је људи који носе хришћанска имена. Присјетили су се да се Раде Радоман, директор цетињског предузећа „Градња“, главни организатор непосредног рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, неколико година касније, са сином и другом Шаковићем удавио у Скадарском језеру и како је тај догађај доживљен као – „стигла га Божја казна“. Затим, ране смрти Боба Богдановића, великог цетињског борца за црногорско сопство супротстављено српском и борца против Цркве, те погибије његовог сина…
У настојању да се разумије цетињски усуд, призван је покојни историчар Државног архива Пеђа Вукић који је у интервјуу Мишу Вујовићу, објављеном 2000. године у „Дуги“, а касније и у његовој књизи „Црња и Гора“, поред још многог, казао:
„Живим на Цетињу скоро од рођења, већ 35 година. Такорећи, од малена обасипан сам култом Цетиња, причама како је Цетиње мјесто са великом и славном историјом и традицијом, како оно представља симбол чојства, морала и етике. (…) Улога Цетиња у новијој историји заслужује дубљу анализу. Доласком краља Александра, кличу му и одбацују краља Николу. Кад су Италијани дошли на Цетиње дочекани су као ослободиоци. Како су клицали Италијанима 1941, тако су 1945. клицали комунистима. Исти народ је то све радио. (…) Култ агресије, култ насиља био је иманентан мојој генерацији. То значи да онај ко није знао да игра фудбал, ко није знао да се бије, фактички је сматран као настран, ненормалан, не сасвим чист. Међутим, мора се признати једно: иако је тај култ насиља ‘терорисао’ људе, иако свима није било пријатно живјети на Цетињу, прије 1990. било је сношљиво. Није било шовинизма. (…) За ових десет година на Цетињу одиграли су се фантомски идеолошки процеси далекосежног значаја, не само за Цетиње већ и за Црну Гору. Народ је и формално раскинуо са српском свијешћу својих предака. Тај раскид драстичнији је на Цетињу него у било којој другој средини у Црној Гори. Ако данас кажете Цетињанима да су, ако не Срби, оно бар поријеклом Срби, огромна већина сматраће то највећом увредом. (…) Народ вјерује да су Срби, као народ и српство као идеологија, коријен свих недаћа које Цетиње прате већ шездесет година.“
Као када љекар чепркајући по дубини човјекове душе у тражењу узрока његовој тегоби досегне и до пренаталне доби његовог живота, тако се у тражењу узрока цетињској коби стиже до – оснивача Цетиња. Када је Мехмед II Освајач 1478. године заузео Скадар, владар Зете Иван Црнојевић пребјегао је у Италију. Ту се, у Богородичној цркви у Лорени, недалеко од Анконе, заклео да ће ако се икада врати у Зету подићи цркву посвећену Пресветој Богородици. По повратку у Зету, 1482. године у Цетињском пољу је подигао двор, а двије године потом и цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Ту је затекао потомке Ивана Боројевића који је са синовима Боројем, Владиславом, Вушуром и Драгославом још у првој половини 15. вијека доселио са Златибора, из Старог Влаха.
Иван Црнојевић је 4. јанура 1495. године издао Повељу о оснивању Цетињског манастира којом му је приложио скоро сву своју имовину у Цетињском пољу, његовој околини и на Ловћену, и у другим дјеловима државе којом је управљао. У Цетињски манастир је пренио сједиште Зетске митрополије.
Цетињани данас славе 4. јануар као дан оснивања свог града, позивајући се на „Повељу о оснивању Цетиња“ која не постоји.
Књаз и господар Црне Горе Никола I Петровић Указом од 17. јуна 1895. године каже: „најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено.“
Сјећање на страшну клетву Ивана Црнојевића
Цетиње је великим дијелом изграђено на земљи коју је Иван Црнојевић својом Повељом оставио у власништво Цетињског манастира. Многи су, до не тако давно, доносили прилог у манастир, као надокнаду за коришћење црквене земље на којој су им куће. Имали су страх Божији проистекао из живог сјећање на страшну клетву Ивана Црнојевића коју је изрекао у Повељи о оснивању Цетињског манацтира:
„Ако кога научи сијач злобе и наш противник ђаво, да штогод одузме или промијени од овога што смо написали, такав да је проклет од снажне деснице Владике нашега творца неба и земље и од силе часнога и животворећега крста, од 12 врховних апостола и 70 осталих, и од 318 светих отаца никејских, и од свих светих од вијека Богу угодних, и нека буде подобан Јуди издајнику и онима који рекоше: ‘Узми, узми разапни га, крв његова на нас и на дјецу нашу’ и таквом да пречиста мајка Божја буде супарница на страшном и нелицемјерном суду.“
Извор: Печат
-200x200-rez.jpg)
