Од храма писане ријечи до тржишта моћи: Шта се догодило са сајмовима књига?
ПИШЕ: Лабуд Лончар
Сајмови књига одувијек су били мјеста сусрета. Мјеста на којима се окупљају издавачи, писци, пјесници, читаоци и сви они којима књига представља много више од обичног предмета на полици. Ту су се рађала пријатељства, размјењивале идеје, договарали нови књижевни пројекти и успостављале сарадње које су често трајале годинама.
Били су то, или би макар требало да буду, празници писане ријечи.
Међутим, у овом нашем модерном, ужурбаном и све немилосрднијем времену, ствари се мијењају. Нажалост, не набоље.
Књига се полако, али сигурно, потискује на маргине друштва. И што је посебно поражавајуће, таквом стању, по мом мишљењу, доприносе и они чији би основни задатак морао бити њено очување и афирмација – организатори сајмова књига.
Невјероватно високе цијене закупа излагачког простора претварају ове манифестације у својеврсне сајмове финансијске моћи. Умјесто да књига буде у средишту пажње, све чешће се намеће питање ко има довољно новца да плати своје мјесто под сајамским кровом.
Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ учествовало је на два Београдска сајма књига. Након тих искустава направили смо једноставну рачуницу и дошли до поражавајућег закључка: излагање књига, чак и на тако познатом и угледном сајму, за малог издавача једноставно није исплативо.
У то вријеме свједочили смо и једном необичном феномену. Док су се озбиљни књижевници и њихова дјела борили за пажњу публике, књиге појединих телевизијских водитељки, естрадних звијезда и политичара продавале су се с лакоћом. Медијска популарност неријетко је била важнија од књижевне вриједности.
Није проблем у томе што неко познат објављује књигу. Проблем настаје када популарност постане важније мјерило од стваралаштва, а реклама надјача књижевну ријеч.
О сличним искуствима јавно су говорили и многи наши пријатељи, угледни књижевници, чија су се мишљења готово у потпуности поклапала са нашим.
Ни Подгорички сајам књига није нам понудио много разлога за оптимизам. Напротив! Када погледате цјеновник закупа простора од свега два квадратна метра, може вас забољети глава. Посебно када схватите да се додатно наплаћују чак и сијалица и преградна плоча која ваш скромни излагачки простор одваја од сусједног.
Зар смо дошли дотле да се на сајму књига више рачуна вриједност квадратног метра него вриједност написане ријечи?
Управо због таквог односа одлучили смо да не учествујемо на сајмовима књига све док се услови значајније не промијене.
И ту се намеће једно много озбиљније питање.
Да ли се књига свјесно потискује полугама моћи, прије свега новца, или смо једноставно постали друштво које више не препознаје њену истинску вриједност?
Јер, ако уништимо књигу, ако обесмислимо читање и писану ријеч, шта ће нам остати?
Све је мање простора за озбиљну књижевност, док истовремено цвјетају различити облици површне забаве, ријалити програми и медијски спектакли. Емисије посвећене култури, књижевности и културном насљеђу готово непримјетно нестају пред налетом садржаја којима су гледаност и профит једина мјерила успјеха.
Немам ништа против савремених технологија нити електронских издања. Напротив, и она имају своје мјесто и значај. Али ниједна технологија не би смјела да буде изговор за потискивање књиге и обезвређивање књижевног стваралаштва.
А сада да се вратимо сајмовима.
Овогодишњи, 69. Међународни београдски сајам књига суочио се са озбиљним проблемом – одлуком бројних угледних издавача да на њему не учествују.
Управни одбор Удружења издавача и књижара Србије (УИКС), које окупља око 140 издавача, препоручио је 6. августа својим члановима да не учествују на Сајму. Одлуку о изостанку донијеле су издавачке куће „Лагуна“, „Делфи“, „Креативни центар“, „Чаробна књига“, „Партенон“, „Пчелица“, „Дерета“, „Финеса“, „ИПЦ Медиа“ и „Контраст“.
Више од двадесет чланова Удружења професионалних издавача Србије (УПИС), међу којима су „Архипелаг“, „Геопоетика“ и „Клио“, није учествовало ни на прошлогодишњем Сајму, а најавили су да се неће вратити док се услови не промијене. Изостанак је најавио и независни издавач „Штрик“, док „Вулкан“ на Сајму не излаже још од 2020. године.
Разлози њиховог незадовољства не односе се само на трошкове већ и на начин организације Сајма и однос према издавачима.
А сада се намеће сасвим логично питање: ако су издавачима таквог угледа, обима пословања и финансијских могућности сајамски услови неприхватљиви, шта онда преостаје малим издавачима, књижевним удружењима и самосталним ауторима?
Шта преостаје онима који књиге објављују уз велика одрицања, често улажући сопствени новац, вријеме и труд, без икакве сигурности да ће им се макар дио уложеног вратити?
Треба ли да одустану од писања? Од издавања? Од сусрета са читаоцима?
Или да, упркос свему, наставе да се гурају између скупоцјених штандова, увјерени да само присуство на великом сајму представља потврду њихове књижевне вриједности?
Наравно, свако има своју рачуницу. Некоме је важна продаја, некоме престиж, некоме познанство, а некоме само фотографија испред сајамског штанда и објава на Фејсбуку или Инстаграму.
И свако на то има право.
Али не смијемо заборавити да сајмови књига нијесу настали због издавачких монопола, скупих штандова, рефлектора и медијског гламура. Настали су због књиге, писца и читаоца.
Зато би организатори морали да размишљају како да на сајмове привуку што више стваралаца, а не како да од оних који стварају и објављују књиге наплате што више новца.
Јер мали издавачи нијесу мање важни зато што имају мање новца. Напротив, управо међу њиховим издањима често се крију књижевна дјела која заслужују много већу пажњу него што је добијају.
Књига није само роба. Она је памћење једног народа, свједочанство времена, уточиште мисли и траг који човјек оставља иза себе.
Онога тренутка када новац постане важнији од књиге, сајам престаје да буде празник књижевности и постаје обична трговина утицајем и престижом.
А када књигу протјерамо са њеног сопственог празника, нећемо изгубити само писце и издаваче.
Изгубићемо и читаоце.
А без читалаца, књига постаје нијеми свједок друштва које је заборавило да мисли.
Зато се питам: ко ће и када коначно схватити да се вриједност сајма књига не мјери цијеном квадратног метра, већ вриједношћу ријечи којој је тај простор посвећен?
