Пети октобар - четврт вијека касније

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Прошло је двадесет пет година од дана када су улице Београда биле препуне наде, али и заблуде. Петог октобра 2000. године многи су мислили да руше режим, а у ствари су рушили државу. Данас, с временске дистанце, јасно се види да је тог дана срушена Србија која је имала кичму, глас и достојанство.

Слободан Милошевић био је човјек који се није мирио са понижењем. Васојевић по роду, непоколебљив у ставовима, носио је у себи снагу старих горштачких врлина – част, правдољубивост и непокорност. У временима када су се многи склањали и приклањали, он је остајао усправан. Његова политика није била трговина, већ борба. Његове ријечи нису биле пароле, већ завјет.

Он је, као ријетко ко прије и послије њега, разумио да држава није техничка структура него жив организам – народ, вјера, језик, култура и сјећање. У најтежим тренуцима, док су изнад Србије падале бомбе, није поклекао. Није бјежао, није тражио уточиште. Остао је уз свој народ, увјерен да правда мора побиједити, ма колико била спора.

Захваљујући његовој истрајности и политичкој вјештини, Косово и Метохија су сачувани у оквирима међународног права – Резолуцијом 1244, која и данас остаје најјачи документ Србије пред свијетом. Историја ће запамтити да је управо Милошевић у најтежим околностима изборио оно што је за многе било немогуће.

Исто тако, као главни ауторитет Дејтонског споразума, поставио је темеље Републике Српске – трајног симбола српског постојања западно од Дрине. Његова државничка мудрост и одлучност обезбиједиле су да српски народ има свој глас и своје институције.

Нажалост, послије његовог пада, Србија је кренула путем који је водио у духовни и институционални суноврат и биједу. ДОС је донио привид слободе, а у суштини – слабљење државе и урушавање националног достојанства. Милошевић је наслућивао да ће, ако се народ одрекне себе, настати вријеме сивила и моралне дезоријентације.

Он је пророчки говорио да ће Балканом завладати интереси без коријена и људи без идеала, да ће бити покушаја да се стање на Косову и Метохији представи као коначно, али и да ће та заблуда трајати кратко – јер, како је говорио, „никада окупација није трајала вјечно“. Вјеровао је да ће правда опет оживјети и да ће се родољубље вратити као покретачка снага народа. Предвидео је непогрешиво да ће Црна Гора отићи у руке мафије и издвојити се из СР Југославије.

И данас, кад се осврнемо, видимо колико је био далековид. Србија, упркос свим ударцима, није нестала. Има у њој још довољно снаге, памћења и достојанства да се усправи. И усправља се и те како. Милошевић је то знао – зато је вјеровао да ће једног дана опет доћи вријеме када ће Србијом управљати људи који је воле више од себе.

Слободан Милошевић није био безгрешан, али је био величанствен у својој истрајности. Државник који је плаћао високу цијену за слободу свога народа. Вјеровао је у правду, у снагу истине и у трајност српског духа.

И зато, двадесет пет година касније, остаје као симбол једног времена које је, и поред свих недаћа, било вријеме поноса. Његово име остаје као опомена и као завјет – да држава вриједи онолико колико је спремна да брани себе.