Сребреница — нови мит, нови Талмуд, ново Јеванђеље
ПИШЕ: Мишо Вујовић
Постоје догађаји који су трагедија. Постоје догађаји који су злочин. А постоје и они који, временом, постају мит.
Сребреница је постала мит.
Не зато што није био злочин, већ зато што је постала више од злочина. Постала је догма. Неприкосновена истина. Нови Талмуд. Ново Јеванђеље. Нови Куран. Ко посумња — бива екскомунициран из круга „цивилизованих“. Ко пита — бива проглашен јеретиком. Ко каже „чекајте, има ту више страна“ — одмах се убија у интелектуалном смислу. Јер Сребреница више није историјски догађај. Она је религија.
Геноцид по мери НАТО-а
Сребреница је једини “геноцид” у којем:
Злочинци из прве фазе (Орић и његови) не одговарају.
Жртве се не броје прецизно већ политички.
Стрељани борци се у медијима приказују као деца и цивили.
А најважније: геноцид је коришћен као геополитички алат за напад на Србију.
Како се догодило да један локални злочин, у рату у којем су злочини били свакодневица — добије статус књиге постања постјугословенског новог светског поретка?
Једноставно: требало је српски отпор сатанизовати. Требало је целој једној нацији утиснути жиг крвника. И то трајно. Ни Хитлеру, ни Чаушескуу, ни Хуту милицијама у Руанди није се подигла таква медијска пирамида од оптужби као Србима. Јер геноцид у Сребреници није само наратив. Он је постао валута. Улазница у евроатлантски рај за босанске муслимане. Излаз из историје за Србе.
Нема српских жртава. Постоје само колатералне сенке.
Ко данас сме да каже да је у Подрињу убијено више од 3.267 Срба? Да су клани, живи спаљивани, бацани у јаме? Ко сме да подсети да су све те жртве пале пре јулског злочина 1995? Ко сме да изговори име Насера Орића без страха да не буде блокиран, забрањен, осуђен?
Та имена су избрисана. Као што се у новим апокрифима не помиње Јуда. Само што су овде Јуде — жртве.
У Кравици, у Бјеловцу, у Залазју, у Братиној и околним селима — убијани су Срби. Не ратници. Не „геноцидаши“. Него сељаци. Домаћини. Старци. Деца. Стрељани, масакрирани, неки без главе, неки без кривице.
И ниједан хашки судија, ниједна пресуда. Ниједна годишњица. Ниједна камера.
Од религије до индустрије
Сребреница није само религија. Она је индустрија.
Од документараца, преко изложби и међународних конференција, до фондација и НВО паразитизма — геноцид је постао бизнис.
Профити се не мере у доларима или еврима, већ у уценама. У перманентној политичкој моћи. У моралној предности над жигосаним Србима.
Сваки амбасадор који дође у Сарајево — прво иде у Поточаре. А не у Кравицу. Ни у Братунац. Ни у Тузлу, где су 1992. муслимани масакрирали 200 војника ЈНА у повлачењу. Тамо нема индустрије. Нема пара. Нема митологије.
Религија без опроштаја
Оно што Сребреницу чини заиста страшном није број жртава. Ни метод. Ни злочинац. Већ — смисао који је том злочину накнадно додељен.
Јер ово није вера која прашта. Ово није религија покајања. Ово је религија освете. И сталног жртвеног идентитета. Као што се неки народи дефинишу преко победа, а неки преко идеје изабраности, тако се у Сарајеву гради нација на костима из Поточара.
Ту историја није завршена. Она се циклично оживљава. Сваког 11. јула — та миса се служи. Уз речи: „никад нећемо заборавити… никад нећемо опростити“.
То није жалост. То је наметање кривице. То није памћење. То је механизам уцене.
Питање за крај: ко је написао овај мит?
Јер, као што у свакој светој књизи постоји аутор, постоји и у овој.
Сребреницу нису написали страдалници. Написали су стратези. Из Канбере, из Лондона, из Вашингтона.
Сребреница није спонтано настала. Она је сценарио. Са злочином као нужном сценом. И са НАТО интервенцијом као финалом.
Трајаће доживотно. Уџбеници ће је учити. Холивуд ће је екранизовати. Фондације ће је донирати. А Срби — носити као жиг.
Док год не кажу: не — нисмо безгрешни, али ни једини грешни. Док не добију своје Поточаре. Док не проговоре о својим мртвима.
Док не раскринкају мит.
