Суза
Написао сам, знам, неке пјесме,
Кадре да заплачу људе,
Умјеле су, свједок сам, заплакати дворану,
А једна је Богами заплакала читав један народ,
Ваљда ме зато не воле они који не могу да заплачу,
Не могу, или неће, јер им се не исплати,
Ваљда зато зборе да сам надмен и сујетан,
Да треба бити на опрезу са мном,
Не говоре они то о мени, но о мојом стиховима,
О римама које, и то знам,
Чак ни нијесу моје,
Мени их само нека добра душа дошапне,
Што баш мени, ни сам не знам,
Можда зато што умијем да заплачем,
А да нико не види,
Можда зато што зна да нећу помислити
Да сам пјесник и да сам бољи,
Што зна да их нећу уновчити
И трампили за лажинаграде.
Написао сам неке пјесме
И нећу се извињавати због тога
Великим пјесницима, нити ситним душама,
Знам да сам их ујео за срце,
Умјесто да их уједем за душу,
Али није до мене.
А и што је пјесма која не заплаче човјека,
И што је човјек који се смије кад други плачу?
Мрзе ли зато глумци ликове
У које се трансформишу?
Има ли више казне од опонашања?
Има ли незахвалније улоге,
Од улоге пјесника,
Колико год хонорара и награда донијела?
То је као да летите са крилима од прућа,
Као да дишете помоћу респиратора.
Зато се не љутим, што год ми учинили,
Ево нудим своју најбољу пјесму,
Ону што је заплакала читав један народ,
Само да ми испуниш једну молбу, Боже:
Подари им сузу.
Невен Милаковић
