За Морињ спомен-плоча са текстом срамоте и лажи, за наше жртве тишина: Чија је историја важнија?
ПИШЕ: Миленко Јовановић
Постоје тренуци када једна скупштинска одлука отвори много дубља питања од оних која су записана у законском тексту. Усвајање измјена Закона о спомен-обиљежјима у Скупштини Црне Горе управо је такав тренутак. Иза наизглед административне могућности да се накнадно легализују већ постављена спомен-обиљежја стоји много озбиљнија расправа - ко има право да тумачи прошлост, чије жртве заслужују јавно сјећање и смије ли историја постати предмет дипломатских уступака?
Измјене које је предложила Бошњачка странка отварају могућност да Влада Црне Горе накнадно одобри спомен-плочу у Морињу, постављену 10. октобра 2022. године на простору некадашњег сабирног центра ЈНА, о чему данас пишу "Вијести". Та плоча срамоте и лажи већ годинама представља спорно питање у односима Подгорице и Загреба, а њено трајно очување један је од захтјева Хрватске у рјешавању билатералних питања.
Подсјетимо, надлежна инспекција раније је наложила уклањање плоче због непоштовања прописане процедуре и недостатка неопходне сагласности. Сада се закон мијења тако да Влада, позивајући се на посебан јавни интерес, може накнадно одобрити задржавање већ постављеног обиљежја.
Нови члан 16а предвиђа да се приликом одлучивања цијене историјски и друштвени значај, сјећање на жртве, људско достојанство и историјска утемељеност спомен-обиљежја.
Али управо ту настаје суштинско питање - ако су историјска истина и људско достојанство мјерила, зашто се о спорном натпису у Морињу не води једнако озбиљна расправа као о његовом очувању?
На постојећој плочи употребљена је формулација о „великосрпској агресији“, која , без икакве дилеме представља лаж и циљану манипулацију, и уједно читавом обиљежју даје политичку и националну димензију. За многе Србе то није само питање тумачења ратова деведесетих, већ и питање колективног означавања једног народа кроз догађаје за које одговорност мора бити индивидуална.
У Морињу су, како се често то представља јавности, заточеници били изложени злостављању, што је констатовано и правоснажним судским пресудама. То се не смије порицати, нити се патња било којег човјека смије умањивати. Али признавање злочина не подразумијева прихватање сваке монструозне лажи и морбидне политичке квалификације која се накнадно уклеше у камен.
Зато се мора поставити и питање размјере, историјске прецизности и једнаких аршина у култури сјећања. Нарочито када се истовремено о бројним српским жртвама деведесетих говори недовољно, а њихово страдање не добија ни приближну институционалну пажњу.
Колико је спомен-обиљежја посвећено српским цивилима убијеним, протјераним или несталим током ратова деведесетих? Колико је њихових породица дочекало да се њихова патња достојанствено обиљежи? И зашто би пут ка европском помирењу морао да подразумијева прихватање једног историјског наратива, умјесто равноправног суочавања са свим злочинима?
Додатну тежину овом питању даје чињеница да је Хрватска очување плоче уврстила међу билатералне захтјеве према Црној Гори. Загреб, као чланица Европске уније, има снажнију преговарачку позицију, али управо зато остаје отворено питање гдје престаје легитимно рјешавање међудржавних спорова, а почиње условљавање историјског сјећања.
Бошњачка странка, која учествује у владајућој већини, предложила је измјене и саопштила да су усмјерене ка нормализацији односа са Хрватском. Међутим, њена иницијатива заслужује и другачије преиспитивање - да ли је законодавство најбоље мијењати поводом једног конкретног спомен-обиљежја, чије је постављање већ оспорено због процедуре?
Истовремено, Скупштина је усвојила и измјене Закона о спорту, које отварају могућност да се из назива которског базена уклони име Зорана Гопчевића. И то је једно од отворених питања у односима са Хрватском.
Тако се у истом политичком тренутку отвара могућност да једно спомен-обиљежје, постављено без прописане процедуре, буде накнадно одобрено, док се за друго јавно обиљежје ствара законски основ за промјену назива. Због тога је неопходно јасно објаснити грађанима по којим се критеријумима доносе такве одлуке.
Коначно, српске жртве не смију бити невидљиве. Њихово страдање није мање вриједно од страдања других народа. Нити, а се разумијемо, право на достојанствено сјећање може зависити од тренутних "дипломатских интереса".
Ако Црна Гора жели да гради истинску културу сјећања, онда мора имати снаге да говори о свим жртвама, без националне селекције. Мора признати злочине тамо гдје су доказани, али и одбацити свако поједностављивање историје које колективну кривицу ставља изнад личне одговорности.
Европски пут Црне Горе не би требало да буде пут заборава, нити пут на којем се спомен-плоче и називи јавних објеката претварају у средство манипулације, наметање лажних и измишљених историјских "догађаја", као и политичке трговине.
Веома много се прича последњих година и мјесеци о потребом за помирењем. И кад само код тога, сстинско помирење не настаје онда када једна страна добије све што тражи, већ онда када свако страдање добије поштовање, а свака историјска тврдња буде подложна истим критеријумима истине.
Јер ако је сјећање заиста људска и цивилизацијска обавеза, онда оно не смије имати ни привилеговане народе, ни заборављене жртве.
