ПИШЕ: Мићо Лутовац
Киша данима сипа по Бару. Она иста мутна, тешка приморска, што на тренутак заглуши свијет и врати човјека у себе. Али, колико год да је наше небо тмурно, оно над Европом је много мрачније.
Чини се да у свим тим дипломатским салонима, у Женеви, Бриселу, Паризу, више нико и не помиње мир без подсмјеха или неке урачунате задње мисли. Као да је читав континент пао под власт неке хладне, бездушне логике која нема ништа заједничко са животом обичних људи.
Али зато има много заједничког са трагедијом Украјине.
Европа се прави да тражи мир, а у ствари ради све да га не буде
Доналд Трамп је, свиђало се то коме или не, први пут донио на сто некакву форму мира – један шематски, недовршен план, али план који бар има полазну тачку. И шта ради Европа? Умјесто да каже „да, хајде да разговарамо“, одмах излази с документом од двадесет и осам тачака којима се мир гуши у зачетку. Свака од њих личи на додатни терет око врата Кијеву.
Европа не нуди мир. Европа нуди продужени рат. Европски естаблишмент се понаша као да му треба ново топовско месо, а Украјина очито има довољно становника да подмири ту потребу.
А најстрашније у свему томе – Русије нема за столом. Као да се о Пиринејима разговара без Шпаније, или о Балкану без Србије. Неко је у Бриселу заиста убјеђен да се мир у Украјини може правити без Русије. А то више није политичка наивност, то је невиђена глупост.
Володимир Зеленски је човјек који је тобоже обећао наду, а донио највећу националну трагедију. Не може се заобићи ни онај дио приче који је најближи самој Украјини. То је личност која је од наводног симбола храбрости постала симбол обмане. Зеленски, комичар који је ушао у историју као трагедија, не као херој.
Некада га је цијели западни свијет славио, а сада, иако то нико осим Трампа и Виктора Орбана неће јавно признати, сви виде да је постао терет. Човјек који је у руке узео државу, а предао је у руке туђих интереса. Украјина је под њим постала земља која је изгубила огроман дио становништва, економију, фабрике, инфраструктуру, а губи и људско ткиво – породице, огњишта, памћење.
Сада му Европа нуди сценарио да се „не предаје“, да „не одустаје“, да „настави борбу“. То је лако рећи некоме ко сједи у климатизованом кабинету у Бриселу и пије скупоцјена вина. Али Зеленски није више ни политичар – он је пјешадинац туђих интереса. Био је умишљени симбол, сада је, сви виде, тужна марионета.
Ма како се овај рат завршио, он ће остати ружна прошлост, подсјетник како лоша процјена и слаб карактер могу уништити читав народ.
Запад не крије више ни своје намјере. Треба им земља која ће да издржи ударце које они сами не желе да приме. Они ратују без једног свог војника, без једне своје жртве, без једне сахране на својој земљи. Док Украјина броји мртве, Европа броји дане наде да Русија ипак може бити приморана на повлачење.
Толико је јефтино и толико цинично да човјека ухвати стид што живи на овом континенту.
И све то се ради под оном лажном паролом о „одбрани демократије“. Европа која не зна од чега брани себе, али зато зна против кога да води рат – до задњег Украјинца.
Трамп и Путин – двојица су лидера који бар знају шта значи држава.
У цијелој тој какофонији само њихова два гласа звуче као гласови зрелих људи. Можда се не слажу, можда не воле један другога, али имају нешто што Европа нема – свијест о разарајућој моћи великог рата.
Путин упорно инсистира да је ово специјална војна операција. Не зато што жели да опере своје руке, већ зато што покушава да избјегне оно што би Европа најрадије гледала – тотални сукоб. Трамп са друге стране понавља да Украјина мора опстати као држава, али не као фантомска „тврђава Запада“, већ као земља која мора прихватити нову геополитичку реалност.
Европа то не жели да чује. Европа жели да Русија буде ослабљена до нестанка. А то је најаутодеструктивнија идеја коју је данашњи свијет могао да роди.
Украјина, упркос свим својим заблудама, није заслужила да буде потрошни материјал. Њени људи нису заслужили да буду жетва политичких амбиција Брисела. Али Европа упорно гура ту земљу у провалију, увјерена да ће некад некад Русија „попустити“.
Русија неће попустити. И Европа то зна. Па ипак, наставља.
А Зеленски, ношен туђим инструкцијама, одбија да види оно што види цијели свијет: рат је изгубљен, а једина преостала битка је битка за опстанак самог народа.
Он ту битку не води. Он је већ давно изгубио.
"Шанса за Бар"
Док приморска киша пере барске улице, Европа шири нове облаке над истоком континента. Једини, али и најмоћнији уједно, који у овом тренутку заиста желе мир – Трамп и Путин – остају усамљени у свијету који се навикао на крвење и рачуницу.
И кад се све сабере, лакше је повјеровати да ће коначни мир између Русије и Украјине бити потписан на Жукотрлици у Бару, уз чврсте гаранције Јакова Милатовића, него да ће га донијети било какав европски документ. Најзад, ми смо веома битна чланица НАТО савеза. Недавно смо послали војнике да обучавају Украјинце како да се боре. Не фали нам ништа...
А, у међувремену, Европа и даље наставља д живи по свом мрачном, погубном начелу: „До задњег Украјинца.”
