(ИНТЕРВЈУ) Игор Ремс: Култура у Бару је под партијским кључем, другачије мишљење се не прашта

"Барски портал" доноси интервју с Игором Ремсом, пјесником и сликаром из Бара, који без зазора говори о институционалној дискриминацији и равнодушности оних који су позвани да помажу културу према другачијем мишљењу

........

Подсјећамо, Игор Ремс је рођен у Бару 1957. године. Живи и ствара у Бару и у Келну. Објавио је више од 15 веома запажених књижевних наслова. Његово стваралаштво обухвата поезију, прозу и есејистику, а препознат је не само у региону већ и шире. Познат је и као сликар са веома запаженим изложбама у земљи, региону и свијету. Његове пјесме уврштене су у међународне антологије, превођене на више језика, а пјесма "Јелена" нашла је своје мјесто у школском уџбенику у Украјини, на препоруку Министарства просвете те земље. Добитник је бројних награда за књижевно и умјетничко стваралаштво. Члан је Украјинске академије међународног књижевног и умјетничког стваралаштва, али и бројних књижевних Удружења у Црној Гори, Србији и шире. 

 Како оцјењујете однос локалних културних институција, посебно ЈП Културни центар Бар, према ствараоцима који се јавно декларишу као Срби и који имају идеолошка увјерења различита од званичне политике у граду?

– О односима ту нема много шта да се „оцјењује“, јер је све већ више пута оголило само себе. Ријеч је о систематској дискриминацији која се, под плаштом институционалности, проводи већ деценијама. Посебно након што је култура, као ресор, препуштена политичкој партији која је од ње направила инструмент идеолошке контроле.

Умјесто да се на чело једне овакве установе доведе личност с кредибилитетом, знањем и осјећајем за културу, имамо потпуну супротност – некога ко није ни у теорији у стању да разумије културне потребе града, камоли да комуницира са ствараоцима различитих свјетоназора. Умјесто дијалога – игнорисање. Умјесто мултикултурализма – декларативна флоскула. А испод тога – нетрпељивост, идеолошка искључивост и институционална невидљивост.

  Да ли мислите да је Ваш умјетнички рад довољно видљив и признат у  граду у којем сте рођени и живите, с обзиром на успјех и препознатљивост коју имате ван Бара?

– Ако ми пјесму објаве у школском уџбенику у Украјини, на препоруку Министарства просвјете те државе, а у свом родном граду сам потпуно искључен из културног живота – да ли вам је потребан додатни одговор?

Истовремено, постајем почасни члан Украјинске академије међународног књижевног и умјетничког стваралаштва, али у Бару се моје име готово не смије изговорити у културним круговима који се не уклапају у владајућу парадигму. Затворена врата нису само лична, већ су системска. И то није питање сујете, него принципа.

Оно што забрињава више од свега јесте равнодушност. Обраћао сам се, осим локалним челницима, још и Министарству културе за помоћ поводом учешћа на међународном фестивалу у Бугарској. Два мјесеца – тишина. Обратио сам се и предсједнику Владе. Ништа. Та ћутња је најгласнији одговор на питање гдје смо као друштво када је култура у питању.

   Понекад Вам се замјера коришћење екавице у јавном изражавању. Како доживљавате те "критике" и шта мислите да оне у суштини откривају о друштвеном и политичком амбијенту у Бару?

– Замјера ми се екавица, ћирилица, па и Светосавље, као да живимо у времену инквизиције. А истовремено, исти ти који замјерају хвале се мултикултуралношћу. Тај парадокс, та унутрашња контрадикторност, најбоље говори о стању духа у институцијама.

Недавно сам желио да угостим пријатеља и колегу из Турске – врсног пјесника – и да организујемо књижевно вече у Бару. Јавна установа културе, којој је то мандат, није нашла ни времена ни слуха да то омогући. То је више од пропуста – то је порука. А та порука је: култура је добродошла само ако не доводи у питање нашу причу. Али умјетност не може и не смије да ћути.

 Недавно сте наступили са Иваном Жигон у Кући маслина. Како је дошло до тог догађаја и колико је он медијски испраћен и институционално подржан, у поређењу са догађајима које организују ствараоци ближи локалној власти?

– Наступ са Иваном Жигон, умјетницом чији глас и појава имају тежину широм српског и руског културног простора, био је тренутак достојан пажње и поштовања. Међутим, оно што би у неком другом граду или времену било дочекано са достојанственом подршком и медијском пажњом, у Бару је прошло у готово потпуном институционалном муку.

Без икаквог образложења, изостала је подршка оних који би, по својој мисији, требали да баш такве догађаје препознају и подрже. То није само знак институционалне инертности, већ и јасан одраз једног духа самозатворености и идеолошке селективности.

Срећом, постоје људи и субјекти ван тог круга, који умију да препознају вриједност, и њима сам дубоко захвалан. Захваљујући њиховој доброј вољи и разумијевању значаја културе као јавног добра, вече са Иваном Жигон је одржано онако како и доликује – с пуно душе, поштовања и достојанства. То што није било у “репрезентативном” простору, само је додатно оголило истинску слику односа локалних институција према култури која не носи ознаку подобности. И управо зато, овај догађај је добио на симболичкој тежини – не као програм у календару, већ као чин отпора и вјере у смисао стваралаштва.

  Шта мислите, какав је положај српских умјетника у Црној Гори данас у ширем смислу, и да ли уопште има простора за слободу стваралаштва и различито мишљење у актуелном културном систему?

– Питање положаја српских умјетника у Црној Гори везано је за много дубљи проблем – а то је третман културе као цјелине. И у ранијим системима је било јасно који листови, часописи и удружења добијају подршку, а који не. Примјер часописа "Плима" из Улциња, који је обилно финансиран упркос скромном утицају, показује да подршка није била мјерена умјетничком вриједношћу већ политичком подобношћу.

И у новим структурама, нажалост, видимо исти образац: пријатељства, блискости, узајамне услуге....Стваралаштво, ако није дио те матрице, остаје на маргини. Простора за слободу има, али не и за видљивост те слободе. А то је суштински проблем.

  Какви су Вам планови за наредни период?

– Крајем маја учествујем на Међународном фестивалу поезије у Бугарској. Након тога одлазим у Београд, гдје ће у просторијама Удружења књижевника Србије бити обиљежено 30 година мог књижевног рада. Пјесме ћемо говорити Ивана Жигон и ја. До краја године планирам завршетак збирке "Путописна лирика", као и рад на новом рукопису. Као и увијек, јавност ће бити благовремено обавијештена. Стварам и даље – упркос свему.

 Разговарао: Миленко Јовановић