Када стихови измаме осмијех: Књига „Није тешко срећан бити“ обрадовала малишане у Бару

Постоје сусрети који се не памте по изговореним ријечима, већ по осмијесима које оставе за собом. Управо такав био је књижевни сусрет у Основној школи „Анто Ђедовић“ у Шушању, гдје су се поезија, дјечја машта и радост сусрета преточили у једну лијепу причу о томе колико је, заправо, мало потребно да човјек буде срећан.

У препуном холу ове школе одржана је промоција књиге „Није тешко срећан бити“, књижевнице Славке Масоничић Војиновић, у организацији школе и Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“ из Бара.

Био је то један од оних дана када школски ходници, иначе испуњени ужурбаним корацима и дјечјом грајом, постану мјесто на којем се ријечи претварају у слике, стихови у осјећања, а књига у прозор кроз који се свијет посматра љепшим и ведријим очима.

Књижевно дружење окупило је ученике млађих разреда, њихове наставнице, директора школе и чланове Удружења „Неказано“, потврђујући да поезија и данас има своје посебно мјесто у дјетињству, тамо гдје машта још нема граница, а свака искрена ријеч лако проналази пут до срца.

Када пјесникиња проговори језиком дјечје радости
У улози модератора, школска библиотекарка Ивана Ђурковић поздравила је присутне, представила ауторку и њено књижевно стваралаштво, посебно указујући на значај књиге у одрастању, развијању маште и његовању љубави према читању.

А онда је ријеч припала пјесникињи.

Славка Масоничић Војиновић није морала дуго да тражи пут до своје најдраже публике. Њена непосредност, ведрина и ненаметљив хумор учинили су да већ први стихови пробуде пажњу и радозналост малишана.

Убрзо су се између пјесникиње и дјеце успоставиле оне невидљиве, а најчвршће нити које повезују писца и читаоца: искреност, разумијевање и радост препознавања.

Дјеца су пажљиво слушала, спонтано реаговала, смијала се и аплаузима награђивала стихове. Свака нова пјесма доносила је нову искру радости, а школски хол постепено се претварао у малу позорницу на којој су главне улоге имали дјечји осмијеси.

Није ту било потребе за великим ријечима нити свечаном озбиљношћу. Поезија је говорила својим најљепшим језиком, оним који дјеца најбоље разумију – језиком игре, доброте, маште и искрених осјећања.

До самог краја дружења владала је атмосфера испуњена топлином, ведрином и непосредношћу.

Још једном се показало да су дјеца најискренија публика коју писац може пожељети. Њихово одушевљење не може се наручити, осмијех не може бити одглумљен, а љубав према стиховима не може се наметнути. Она се рађа онда када лијепа ријеч пронађе срце које је спремно да је прими.

Славка Масоничић Војиновић: Уживање је било обострано
Послије промоције, испуњена утисцима и радошћу због сусрета са најмлађим читаоцима, ауторка није крила задовољство.

„Била ми је част и задовољство да у ОШ Анто Ђедовић у Шушању представим своју збирку песама најдивнијој дечјој публици на свету. Уживање је било обострано! Хвала Међународном удружењу књижевних стваралаца и умјетника ‘Неказано’ из Бара и Лабуду Н. Лончару на указаном повјерењу, као и школској библиотеци и њеној библиотекарки Ивани, која је све организовала на најбољи могући начин! Хвала и Гордани Срећковић!“, поручила је пјесникиња.

Њене ријечи најбоље су посвједочиле да сусрет писца и дјетета никада није једносмјеран. Док пјесник дјеци дарује стихове, она њему узвраћају нечим што се не може записати ни у једну књигу – чистом радошћу и искреним одушевљењем.

„Неказано“ и школа „Анто Ђедовић“ – пријатељство које рађа нове таленте
Овај књижевни сусрет представља и наставак дугогодишње, успјешне сарадње ЈУ ОШ „Анто Ђедовић“ и Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника „Неказано“.

Ријеч је о сарадњи која не почива само на повременим књижевним сусретима, већ на заједничком настојању да се код најмлађих његују љубав према писаној ријечи, стваралачка слобода, умјетнички дар и осјећај за лијепо.

Ученици ове школе својим литерарним и ликовним радовима учествовали су у пројектима „Бару на дар“ и „Бару на дар 2“, а њихова остварења нашла су мјесто и међу корицама истоимених књига.

Поједини радови били су награђивани и сврставани међу најбоље, што представља лијепо признање младим ствараоцима, али и њиховим наставницима, који стрпљиво и предано препознају и развијају дјечје таленте.

У времену када пажњу најмлађих све чешће освајају екрани и брзи садржаји, овакви сусрети имају посебну вриједност. Они подсјећају да књига није само школска обавеза, већ пријатељ који развија машту, буди осјећања и учи дијете да свијет разумије и срцем.

За срећу је понекад довољна само једна пјесма
Када су се утихнули аплаузи и завршило дружење, у школском холу остало је нешто што се не може измјерити бројем присутних нити страницама прочитане књиге.

Остала је радост сусрета. Она тиха, а драгоцјена радост која се препознаје у дјечјим очима, у осмијеху који траје и након посљедњег стиха, у жељи да се још једна пјесма чује, а још једна књига отвори.

И зато наслов збирке Славке Масоничић Војиновић, „Није тешко срећан бити“, тога дана није остао само на корицама књиге.

Постао је стварност.

Јер, можда се најљепше истине о животу и не откривају у великим ријечима, већ у оним малим, једноставним тренуцима које одрасли често превиде, а дјеца тако лако препознају.

За срећу је, заиста, понекад довољно сасвим мало: једна књига, неколико искрених стихова, пјесникиња која умије да говори језиком дјетињства и мноштво малих срца која још знају да се радују без разлога – осим што је живот лијеп.