Лабуд Н. Лончар – пјесник свјетлости у храму ријечи

У граду гдје ријечи имају свој дом, у Библиотеци „Милутин Бојић“ на Хаџипоповцу, на огранку који већ седам година његује културу писане ријечи кроз циклус „Књижевни разговори“, одржано је вече које ће у срцима присутних остати заувијек утиснуто као свједочанство о дубини поезије и племенитости духа. Гост трибине био је пјесник, прозаиста, уредник и барски културни прегалац – Лабуд Н. Лончар.

Под умјетничким и душевним вођством Валентине Новковић, уреднице трибине, која је досад угостила више од 250 стваралаца, вече је попримило обрисе свечаности, не само по програму, већ и по снази утисака који су се као воштани одсјаји ширили међу препуном публиком.

Разговор је текао у знаку промишљања о смислу стварања, пјесничким почецима, узорима и дубоким токовима који обликују једног пјесника. Да ли се пјесник рађа или постаје? Гдје је мјесто поезије у свијету пренаглашене брзине и површности? Може ли љубав заиста тријумфовати над пролазношћу? – то су само нека од питања која су отварала врата унутрашњег свијета Лончара, чије су ријечи, попут звијезда, падале у душу слушалаца.

„Све што радимо само је припрема да се доживи љубав“, сагласио се Лончар са ријечима Исидоре Секулић, не остављајући сумњу да је поезија његова мисија, а не пуко средство изражавања.

Уз анегдоте из војничке службе, које су дио прозне књиге Свако остави неки траг, слушаоци су имали прилику да кроз смјех и сјећање сагледају један животни пут у којем су и бол и љепота имали своје мјесто. Стихови из збирки Сидро ноћи и Ако прећутим пјесму, као и нове пјесме из необјављене збирке, донијели су тишину пуну поштовања у салу.

Посебну драж вечери донијело је представљање Удружења „Неказано“ из Бара, које је под Лончаровим вођством постало светионик културе у Бару и добрим дијелом у Црној Гори. Истоимени књижевни часопис и Haiku часопис – први те врсте у Црној Гори – свједоче о његовој преданости слову и духу.

Простор библиотеке био је испуњен до посљедњег мјеста, али ниједна душа није остала празна – публика је не само слушала, већ и учествовала, дисала са стихом, живјела са ријечима. Цјелокупну трибину забиљежио је библиотекар Бранко Јечменица, те ће и они који нијесу могли присуствовати имати прилику да кроз видео запис доживе овај несвакидашњи тренутак.

У вечери пуној уважавања, Лончару је уручена Златна грамата Српске умјетничке академије „Византија“, рад калиграфкиње Данке Ивановић, која је у присуству умјетничког директора „Византије“, уједно и директора КЦ „Хаџи Рувим“, свечано уручена пјеснику. Предсједник Удружења „Сцена Црњански“ Мирослав Ћосовић и Братислав Тодоровић, заједно са Весном Керечки, даровали су му традиционална издања удружења, као знак поштовања и захвалности.

„Ово је било најбоље и најквалитетније књижевно вече у протеклих седам година“, рекао је Предраг Пеђа Станаћев, наглашавајући да је Лабудова харизма уткала златну нит у ткиво ове ноћи.

Када су се ријечи стишале, вече је настављено у оближњем ресторану, гдје су се ствараоци и љубитељи поезије дружили уз пријатељско ћаскање, носећи са собом искру поетског огња који је те ноћи горио у Београду.