О Меши Селимовићу, поносном Србину муслиманске вјере...

ПИШЕ: Салих СЕЛИМОВИЋ

СЛАВНИ Меша је у својим "Sjećanjima", Београд 1977. године и навео као други разлог за писање "Сјећања" да ће он сам рећи о себи и својим делима оно што он зна.

Предвидео је он да ће после његове смрти писати о њему они што то не знају.

Био је Меша Селимовић честа мета напада и оспоравања од стране муслиманских екстремиста одавно – због свог јавног, јасног и непоколебљивог српског националног осећања.

Муслиманским екстремистима је то много сметало, јер нису могли, а ни хтели, да схвате да може муслиман бити Србин. За њих је муслиман у то време могао да буде само Муслиман и ништа друго.

Почетком деведесетих година прошлог века почела је у Босни и Херцеговини права хајка на лик и дело Иве Андрића, Меше Селимовића и Емира Кустурице. Настало је једно утркивање у негативној рецепцији њихових дела.

Све три ове громаде наше културе су највећи део свог стваралачког опуса посветиле свом босанском завичају извлачећи га из дубоке летаргије и окова провинцијалне свести. Али, управо то и јесте тој провинцијалној и полуинтелектуалној свести и те како сметало. Они не желе да буду представљени онаквим какви јесу по свом пореклу, менталитету и схватању, јер желе да буду оно што нису и да се затворе у своје верске и исконструисане националне окове.

Разуме се да је у озбиљним научним и културним круговима у самој БиХ све то ипак наишло на осуду без обзира на ставове политичких кругова у муслиманској структури, мада се у тим тешким ратним годинама најчешће морало ћутати.

Овом приликом посебно бих се задржао на наводном „бестселеру“, тј. књизи „Ko je Meša Selimović“, аутора Сеада Зубановића.

Он се и раније јављао са својим критикама и огледима о животу и раду Меше Селимовића, настојећи да га домишљањeм, неистинама и конструкцијама блати као личност и омаловажи његов књижени опус. Чак је отишао тако далеко да такве романе као што су „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“, приписује Иви Андрићу, а да је Меша само био потписник.

Зар је могуће изрећи једну такву небулозу!?

Зубановић се посебно окомио на његово наводно великосрпство импутирајући му да је „производ великосрпског пројекта“, а као његовог ментора посебно је апострофирао Добрицу Ћосића.

Зубановић конструише и кривотвори Мешину биографију која је одавно позната, настојећи да методом блаћења његове личности дискредитује и његово грандиозно књижевно дело.

Непримерно је и ниско истицати какав је ученик и студент био Меша Селимовић у циљу омаловажавања његовог културног стваралаштва. Многи велики научници, културни посленици и државници нису увек и сви били најбољи ученици и студенти. То никада није и неће бити никакво правило да би неко касније постао велики стваралац.

Занимљиво је да је господин Зубановић сву жестину својих напада усмерио баш на „Дервиша и смрт“ и „Тврђаву“ , бисере у Мешином богатом и босанском и југословенском књижевном опусу. Иако су радње романа из једног давног времена, одлично су представљени средина и живот у својој свеукупности.

Наши домаћи муслимани су представљени онаквим какви и јесу са теретом своје историјске судбине. Представљен је и живот у свој својој суровој и стварној огољености. Њeгов филозофски приступ животу има и своје универзалне поруке које су сигурно актуелне у сваком времену и простору.

Меша Селимовић није само књижевник већ и мудрац и филозоф.

Не би се могло рећи да господин Зубановић није читао и ишчитавао ова два чувена романа, али је проблем његовог приступа у циљној анализи и презентовању у оном контексту који је потребан у времену у којем се налази Босна и Херцеговина, а посебно БХ Федерација.

По свој прилици, проблем је у кризи идентитета и муслиманском доприносу уништењу босанскохерцеговачког републичког интегритета и суверенитета, aли и у сталном промовисању политичког ислама.

По природи ствари, бошњаштво тражи и бошњачку културу утемељену у свом тоталитету.

Меша Селимовић није био Бошњак већ Србин муслиманског порекла па према томе није ни могао да буде бошњачки стваралац, поготово што у то време и не постоје бошњачка нација и бошњачка култура. Постојали су ретки књижевни ствараоци у оквиру муслиманског дискурса ограниченог на исламски културни круг на српскохрватском језичком подручју.

Меша је био и остао босански и југословенски писац, а припада српској књижевности.

Према неким бошњачким интелектуалцима и политичарима, муслиман мора бити Бошњак или да муслиман може да буде сваке нације само не сме да буде Србин.

Зар то није нонсенс? Зар се може и сме поништавати Мешина писмена изјава САНУ чији је био редовни члан као што је био и редовни члан АНУБиХ?

У тој добро познатој изјави он децидирано јасно каже да припада српској књижевности.

На крају овог кратког осврта хоћу да истакнем да ти појединци, који су заговорници политичког ислама и бошњаштва по сваку цену, заборављају да постоје висока признања за књижевно стваралаштво која носе име „Меша Селимовић“.

Још 1988. године то је признање било на нивоу Југославије, затим је у Босни и Херцеговини установљено 2002. године, па у Србији 2007. године.

(Факти, архива)