Преминуо академски сликар Војо Станић

Преминуо академски сликар Војо Станић у 101. години живота

Академски сликар и вајар Војо Станић преминуо је данас у 101. години. Станић је рођен 1924. године у Подгорици. Дипломирао је вајарство на Академији ликовних умјетности у Београду 1951. године.

Пар година касније одлази у Херцег Нови и потпуно се посвећује сликарству.

Члан је Црногорске академије науке и умјетности, а најважнији његов експонат је био на Венецијанском Бијеналу 1997. године.

Добитник је бројних награда и признања за свој сликарски рад. Војове слике су изложене у низу галерија у Црној Гори, као и у сталној поставци умјетничког музеја у Цетињу.Станић је одрастао у Никшићу, гђе завршава основну и средњу школу. Далеке 1944. године учествује у Народноослободилачком рату као дио Шесте црногорске ударне бригаде. У почетку је учествовао у тешким борбама, али је онда премјештен у Штаб бригаде.

Цртао је портрете својих сабораца, те почео да ради као илустратор у новооснованом часопису. Демобилисан је у фебруару 1945. године.По окончању студија преселио се у Херцег Нови и запослио се као професор у Школи за умјетничке занате.

Сликарством је почео да се бави 1955. године, а 1956. године је излагао прве портрете и пејзаже у Београду и Подгорици. Почетком шездесетих година завршава споменик Јовану Томашевићу и тако званично престаје да се бави вајарством.Године 1958. је почео да ради као професор Више педагошке школе на Одсјеку за ликовно образовање и остао је на тој позицији до затварања школе, 1965. године. Тиме је Станић постао слободни умјетник.

Боравци у Паризу 1958. и Риму 1973. и 1974. године утицали су на формирање његовог стила. Његове слике су често смјештене у Средоземље, а ликови на њима су су обични, мали људи. Неке слика на улицама и у гужви, а друге оставља усамљене у њиховим собама. Комбиновао је реално и иреално, са елементима фантастичности.

Бард црногорског сликарства и свјетски признат умјетник прославио је прошле године у Херцег Новом свој 100. рођендан.

За дописног члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 24. јуна 1977. године, а за редовног члана 1. марта 1985. године.

Као сликар био је геније, а као човјек - једноставан, хуманиста, мудрац... Тако су о Станићу говорили његови пријатељи.

Његове самосталне изложбе могле су се виђети у Београду, Подгорици, Ослу, Риму, Новом Саду, Цетињу, Мотувану, Херцег Новом, Болцану, Сомбору, Светом Стефану, Берлину и Загребу. О раду академика Станића објављено је неколико монографија. Усавршавао се кроз студијске боравке у Риму и Паризу. За умјетнички рад добио је многобројна признања и награде (Тринаестојулска награда 1960. и 1968).