РАПОРТ ГЕНЕРАЛУ
Господине генерале
смије ли Вам се обратити
војник без војне поште
ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве,
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!
Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави” тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ руке броји!
Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
згажена кишна глиста!
Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!
Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни”.
Невен Милаковић (2008.)
