„Загрлили угарци дијете“ – нова књига Радомира Пуца Драгићевића

Књига „Загрлили угарци дијете“ Радомира Пуца Драгићевића објављена је у издању Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника "Неказано". Ово је његова четврта књига у издању ове књижевне асоцијације, а укупно дванаеста у његовом досадашњем књижевном стваралаштву. Прије најновијег остварења, "Неказано" му је објавило збирке: „Заклетва“, „Видовдане ево нас поново“ и „Догодине у Призрену“.

Чувени српски пјесник Слободан Ристовић, из Рогатице, написао је рецензију за ово издање, у којој каже:

„…Душе наше, зачешљане и босиљком закићене, упуте се да нађу Косово, ма где оно било. И ко по њима свадбовао, дизао шљеме и дичио се димом и оџаком. Косово је на сваком месту, испод неба и са његове полеђине. Није Косово само где су Призрен и Грачаница. Бог је Косовом крстио све пределе који су обрасли гробовима и усахлинама.

…Песници су његове деловође, које памте и песмом бележе. Разгоне заборав и трину, која би да затрпа успомене. Да није песника, утамнитељи би све у окове обукли. Песма се не да утамничити, отуда су и овај песник и ова песмарица важни нашем роду. По њој је Радомир Пуцо Драгићевић мио Богу и српском роду. Ово је његова четврта песмарица, у издању удружења Неказано, исписана на кори хлеба, на светој хартији од образа.

„Куда год ме одведу путеви,

Крв мирише мојега Косова,

Свака кап је наша заклетва...“

…Певати о Косову значи имати светлице уместо струна на гудалу, које пробуде вид слепом оку гуслара. Сви Вишњићи су Срби који читају ушима речи написане на језику. Те речи су корен наше будућности.

„Нека суза дом спаљени грије

Кад угарци загле дијете...“

…Он нема другу адресу до оне која се зове Косово и собу у гробу где дочекује положајника за Божић, иако је положајник, ко зна који пут, олистао цветом зове.

…Радомир Пуцо Драгићевић спада у оне песнике који певају будућу памтљивост нараштаја са Косова, били они под кором земље или на кори хлеба. Његове песме су од дамара срца, пуне наде. Њихов бруј дамара одзвања и под чизмом окупатора, под обућом туђих младенаца. Косовка девојка је само она којој је мајка Српкиња са ибриком вина у којем је вино од грожђа са чокота срца.

„Нема ништа од Косова ближе“

Косово као вјечна инспирација

Све књиге Радомира Пуца Драгићевића посвећене су страдању Срба на Косову и Метохији. Метохија је његова колијевка. Пуцо је рођен 1947. године у Бањици (Бања Илиџа) код Пећи, општина Исток, у Метохији. Основну школу завршио је у Бањи, гимназију у Истоку и Пећи. Радио је у „Космет - превозу“ из Пећи, а затим у Земљорадничкој задрузи у Добруши. Принудно је изгнан из своје куће, заједно с осталим српским породицама из Метохије, средином јуна 1999. године.

Данас живи и активно пише у Будви. Његова епска поезија позива на највеће људске и моралне вриједности, осуђује паљење кућа, уништавање гробаља и споменика. Његова поезија је истовремено пуна бола и туге за страдањем његовог народа, али и пркоса. Он не именује народе као извор зла – за њега је зло појединац задојен мржњом. Његов највећи гријех је ћутање и мирење са неправдом. Онај први комшија који, иако му није запалио кућу и порушио гробове предака, крив је што је допустио да се то догоди.

У његовим стиховима осјећа се вапај за правдом, али и понос – понос честитог човјека који поставља питање без страха и задршке:

„Зашто си ми запалио кућу?“

Многе његове пјесме преузели су народни гуслари и с поносом их пјевају уз гусле, јер је Пуцо прије свега частан и храбар човјек.

У припреми је још једна књига овог истинског родољуба и ствараоца, наравно у издању удружења Неказано, на што смо изузетно поносни.

„Пјесник као што је Радомир Пуцо Драгићевић не пише само за своју генерацију, већ и за будуће нараштаје, остављајући им аманет да памте своје коријене и своју историју. Његове пјесме су мост између прошлости и будућности, између бола и наде.

Зато је част и обавеза објавити овакву књигу, јер она није само збирка стихова – то је свједочанство једног народа и једног времена" - ријечи су Лабуда Н. Лончара, предсједника удружења Неказано и уредника овог издања.