Dok sam ulazio u avion Er Srbija prisetio sam se nezaboravnih trenutaka koje sam doživeo u Turskoj, na mom prvom odlasku, gde sam bio učesnik, takođe, jednog međunarodnog poetskog festivala. To je bilo jedno čarobno mesto na Sredozemnom moru. Nisam bio spreman za takvu lepotu jer su se u meni sudarale predrasude i nisam znao šta me čeka. Ali ljudi, pesnici iz raznih delova sveta, kao i ja sam, poneli su ono najdragocenije što čovek može da ponese: Ljubav i razna prijateljstva.
Carigrad,odnosno Istanbul, je ogroman grad koji se prostire kilometrima na evropskom i azijskom kontinentu. Sve je u meni pulsiralo u susretu sa nepoznatim…
Kada je pilot objasnio rutu leta i da ćemo preleteti Plovdiv posmatrao sam nepregledne trakijske šume sve do samog novog aerodroma na severu Carigrada. Aerodrom je ogroman i stalno se dograđuje, moderan sa hiljadu reklama, obaveštenja i sa veoma malo uniformisanih lica. Prvo šta sam morao da uradim posle prelaska pasoške kontrole, koja je trajala, desetak sekundi, jeste da osposobim votsap na telefonu kako bih stupio u kontakt sa ljudima koji me čekaju na aerodromu. Jedna devojka mi je u tome pomogla: na specijalnom aparatu skenirate pasoš, izađe vam šestocifreni broj kojeg unesete kao lozinku i votsap se otvori…
Krenuli smo za Kartel, deo Carigrada na azijskoj strani, autoputem za Ankaru. Autoput sa četri trake na svakoj strani omogućava da se vozi bez zastoja. U Turskoj maksimalna brzina je 140 km. S vremena na vreme pogledam na brzinomer. Sa ulaskom u grad nastaju problemi. Neverovatno puno automobila, motociklista, raznosača koji jure… posle sedamdeset i nešto kilometara stižemo do cilja: hotel Grand Mira ili Grandmira.
Posle smeštaja imam dovoljno vremena za gluvarenje: obilazim samoposluge, piljare, razgledam prodavnice i upoređujem cene. U Turskoj se za 1€ dobija 55,5 turskih lira. Benzin 95 oktana košta 75 tl.
Hleb u obliku pogače 20tl, krompir od 30-40, šargarepa 25, karfiol 50… maslinovo ulje od 6-10€ i većinom je pakovano u plastičnim flašama od litre i kanisterima od 3-5 lit… prodavnice su im ispunjene nemačkom robom: hemija, čokolade…iznenadio sam se cenama badema i oraha preko 20€!
Posle obilaska jednog groblja spuštam se do obale Mramornog mora. Kao i kod nas ljudi sede u kafeima uz razgovor, šetaju velikom pešačkom i biciklističkom stazom uz samu obalu, neki džogiraju…Na suprotnoj obali je nekoliko ostrva i trajekti su non-stop u pokretu.
Jedan mladić mi kaže da se najveće ostrvo preko puta zove Bik ako sam dobro razumeo. Inače malo ko govori engleski ili nemački, ili skoro niko. Ljudi su predusretljivi odmah otvaraju telefon kako bi vam pomogli da stignete do odredišta. Prolazim kroz uzane sokake gde se još naziru stare kuće koje još ne ruše. U dvorištima tih zaboravljenih kuća rastu šipkovi, mušmule, smokve, murve, dunje…
Inače je ovaj deo Carigrada ogromno gradilište: ruše se celi blokovi i grade moderne futurističke zgrade. Tu i tamo preživljavaju gotovo zaboravljeni zanati: obućari, krojači, prodavci vune…
Tražim menjačnicu jer banke ne menjaju novac...
Prolazim pored nekoliko ribarnica: sardela košta 200tl sa mogućnošću da vam je na licu mesta spreme. Na tezgama divlji brancin i orada kao i tovljeni, losos… već sam umoran, toliko sati je prošlo, kupujem neko belo grožđe (45tl) i vraćam se u hotel.
(Nastaviće se)
.jpg)
