HIC RHODUS, HIC SALTA: O vaskršnjim običajima
O vaskršnjim/uskršnjim običajima, Veselin Čajkanović
Vaskrs/Uskrs je ne samo najveći hrišćanski praznik, nego, možda, i najstariji, i spominje se još u II veku. On je nastavak Pashe, najvećeg jevrejskog praznika. Postanak i cilj jevrejske pashe nije sasvim jasan; biblijska tradicija objašnjava praznik ovako. One noći koje su se Jevreji spremali za bekstvo iz Misira poslao je Gospod anđela smrti da prođe kroz Misir i pomori sve prvence, i kod ljudi i kod stoke.
Da ne bi stradali i jevrejski prvenci, naredio je Gospod Jevrejima da zakolju jagnje, pashu, i krvlju njegovom namažu vrata i dovratnike, pa će anđeo, kad vidi taj znak, ostaviti njihove domove na miru. Jevreji su praznovali Pashu kao uspomenu na dan izlaska iz Misira; taj dan je, može se reći, rođenje jevrejskog naroda; u svakom slučaju, sa tim danom ulaze oni u istoriju i počinju veliku misiju koju im je odredio Gospod sa Sinaja.
Hrišćani, i to oni koji su po rođenju bili Jevreji, produžili su da praznuju Pashu o prvom punom mesecu posle proletnje ravnodnevice; tom prilikom sećali su se oni i stradanja Isusovih i, možda, proslavljali Isusovo vaskrsenje. Tako je postao Vaskrs/Uskrs, veliki praznik vaskrsenja, koji su, ubrzo, primili svi hrišćani uopšte. Valja dodati da su hrišćani — pripadnici orijentalskih crkava uneli u proslavljanje Uskrsa i nekolike neznabožačke običaje iz Adonisovog kulta. Adonis, ili, kod Vavilonjana, Tamuz, bio je božanstvo vegetacije, ljubimac Afroditin. On je poginuo u ranoj svojoj mladosti.
O Adonisovom prazniku, koji je, sa velikom pompom, proslavljan krajem leta, postavljan bi bio Adonisov kip na odar, tu bi bio pretrpan cvećem, i tu bi ra, v neobuzdanim izlivima žalosti, oplakivale žene. Običaji sa ovog Adonisovog praznika ušli su, u istočnim crkvama, i u uskršnji ceremonijal. Ovoliko o crkvenom Uskrsu. Što se tiče narodnog praznika, i običaja koje je naš narod za nj vezao, možemo reći da tih običaja nema vrlo mnogo; u svakom slučaju, ima ih daleko manje negoli, na primer, o Božiću, ili o Đurđevdanu. Razlog je taj što je Uskrs pokretan praznik i može doći ili još pre Blagovesti ili čak posle Đurđevdana, tako da se za nj nisu mogli zgodno vezivati starinski običaji iz proletnje sezone. U tom pogledu mnogo veća pažnja bila je obraćena Đurđevdanu.
Kratak, ali jasan i pouzdan opis uskršnjih običaja imamo kod Vuka. On, u Rječniku, kaže ovo: „Na Vaskrsenije treba svako da uzme navoru: zato u Srbiji zađu pred Vaskrsenije po selima namastirski đaci s kotaricama te daju navoru za jaja. O Vaskrseniju se tuku šarenim i crvenim jajima, tj. udaraju vrhovima jaje o jaje, pa kome se razbije, ono uzme onaj koji je razbio. To čine kod namastira i kod crkve i nepoznati ljudi, ali treba najprije da vide jaje jedan drutome: jer neki probiju jaje odozdo te iscijede žujce i bjelance, pa naliju voska da je tvrđe. Drugi dan Vaskrsenija (u ponedjeljnik) ko ne ode u crkvu na jutrenju, onoga (npr. u Srijemu i u Bačkoj) hoće da poliju vodom ili da ga bace u vodu; zato se kaže onda: danas idu godišnjaci u crkvu (tj. oni koji idu samo od godine do godine)".
U svome kratkom opisu obuhvatio je Vuk sve najvažnije običaje. Mi ćemo ovde pokušati da kažemo nešto o poreklu i cilju njihovom. Centralno mesto ima, razume se, običaj bojadisanja jaja, tucanje jajima, poklanjanje i ritualno jedenje. Običaj bojadisanja jaja poznat je i drugim hrišćanskim narodima u Evropi — očevidno je, dakle, vrlo star. Kakav je cilj tim vaskršnjim jajima, i kakvo im je poreklo? Naš narod priča o tome različito. „Videći kako ljudi gone Mariju s malim detetom" — kaže se u jednoj pripovetki iz Levča — „neke se žene sažale na nju, pa da bi omele ljude da je ne stignu i ne uhvate, one brzo oboje jaja, metnu ih u krila, i stanu iznositi pred gonioce i nuditi ih. Ljudi nisu nikad dotle videli takva jaja, zbog toga su zastajali, razgledali i uzimali ih.
Otuda je Bog blagoslovio šarena jaja." Kad su hrišćani, na Veliki petak, tvrdili da će Hristos vaskrsnuti — kaže druga jedna priča, iz Đevđelije — Jevreji su rekli da će to biti onda kad kokoške pronesu crvena jaja: i gle čuda, u nedelju, kokoške su pronele crvena jaja, i Hristos je vaskrsao, pa se, za spomen toga, bojadišu jaja i do današnjeg dana. Prelazeći preko ovih objašnjenja, mi ćemo odgovor na pitanja potražiti u religijskim shvatanjima narodnim. U religiji i mitologiji jaje ima veliki značaj: naročito se često spominje u mitovima o stvaranju sveta. U početku svega, pre sviju vekova, bio je haos, biblijsko tou vabou; elementi su bili nerazdvojeni, i u ratu jedan s drugim. Od haosa formiralo se iskonsko jaje, iz njega se je rodio Eros, bog ljubavi i princip ljubavi; iz jedne polovine ljuske stvoreno je nebo, iz druge zemlja. Ovo mitsko objašnjenje postanka sveta bilo je poznato i Grcima i orijentalskim narodima; za to iskonsko jaje, znala je, može se reći, svaka razvijenija mitologija. Jaje je, dakle, izvor života. Njegova mistična snaga zanimala je stare mislioce, teologe i filozofe; čak i u popularnoj filozofiji, kako nam svedoči Plutarh, rado se raspravljalo pitanje da li je starija kokoš ili jaje. Toliko o jajetu i mitologiji. — Zbog toga što je jaje izvor života, imalo je ono veliku ulogu u kultu mrtvih. Mrtvi, kao što se veruje, produžavaju, i s onu stranu groba, neku vrstu egzistencije; oni mogu imati iste potrebe i prohteve koje su imali i na ovome svetu; mrtvi će postojati dotle dok im se te potrebe budu zadovoljavale, dok im se bude činio kult, to jest, dokle im se bude davalo, njima, lično, na grobu, ili simvolički, „za njihovu dušu", jelo i piće. Lako je razumeti da će žrtva u jajima biti naročito draga mrtvima, jer jaje sadrži ono što je mrtvima najpotrebnije — sadrži život.
Otuda veliki značaj jajeta u mrtvačkom kultu. Poznati švedski naučnik, Martin Nilson, utvrdio je da su u celom grčkom svetu žrtvovana jaja dušama pokojnika. On je našao ostatke od jaja u mnogim starinskim grčkim grobovima i slike jaja na nadgrobnim spomenicima. I naš narod davao je i daje jaja kao žrtvu svojim pokojnicima. U Bosni, na primer, raširen je običaj da se o Markovdanu nose jaja na grobove. U istočnoj Srbiji iznose se jaja na groblje, i dele za dušu, prve zadušne subote i inače. Na mestu gde je neko izdahnuo, naš narod (pored pšenice i vina, koji su očevidno namenjeni za hranu i piće pokojniku) razbija i jedno jaje. O proštenim pokladama, koje imaju jasan karakter opštih zadušnica već i po tome što na njima glavne dužnosti imaju samo oni kojima je u minuloj godini neko umro — ne smeju izostati varena jaja. I tako dalje.
Najzad, valja spomenuti da jaja, i kod nas i kod drugih naroda, imaju važnu ulogu i prilikom setve i u prolećnim vradžbinama oko stoke: u prvom slučaju zakopava se jaje u brazdu od oranja, u drugom slučaju razbija se o rog najstarijeg ovna. Moguće je da se u oba ova slučaja očekuje mistično izazivanje ili prenošenje plodnosti poljske i stočne — i onda bi ovaj običaj dolazio u oblast takozvane analogne magije; ili je to žrtva demonima, eventualno dušama predaka, od kojih zavisi poljska i stočna plodnost. Razumljivo je da na ovoj strani treba tražiti objašnjenja i za uskršnja jaja. Setva i vradžbine oko stoke dešavaju se u proleće — prema tome, običaji koji su vršeni uz ove poslove mogli su lako biti preneseni na Uskrs, koji je takođe prolećni praznik.
Ja držim da je kod nas običaj žrtvovanja jaja prenesen na Uskrs iz kulta predaka. Kao dokaz motle bi se navesti ove dve činjenice. Prvo, pravilo je da se uskršnja jaja moraju skuvati i obojadisati pre sunca; to isto pravilo, međutim, važi i za kuvanje jaja o subotnim zadušnicama. Sasvim prirodno, uostalom, jer mi znamo da se demonima i božanstvima donjega sveta sprema žrtva po pravilu samo noću. Drugo, čak i prema jednom zanimljivom objašnjenju našeg naroda, uskršnja jaja prvobitno su bila uskršnja žrtva: naime, narod u istočnoj Srbiji priča da je Bogorodica ostavila na grobu Isusovu nekoliko obarenih jaja, pa kad je Isus vaskrsao, ta su jaja pocrvenela. I narod, dakle, projicirajući naivno jedan svoj običaj u daleku prošlost, smatra u ovom slučaju da uskršnja jaja imaju isti značaj koji i jaja iz mrtvačkog kulta. Naš narod bojadiše jaja crvenom bojom. i ume da ih lepo šara — tako lepo da su poneki primerci doista umetničko delo.
Milan Đ. Milićević kaže da jaja najlepše šaraju u Šapcu; u Beogradu, po lepoti šara i po izvrsnoj izradi, čuvena su bila u svoje vreme uskršnja jaja u starinskim bosanskim kućama Paranosa i Krsmanovića. Zašto se jaja bojadišu crvenom bojom? Odmah možemo reći da nas i crvena boja dovodi na kult predaka.
Nemački naučnik Fridrih fon Dun napisao je jednu valjanu raspravu „o crvenoj boji i smrti"; u njoj je pokazao da se crvena boja rado upotrebljava u mrtvačkom kultu. On je izneo mnogobrojne primere za običaj da se grobovi, iznutra i spolja, bojadišu crvenom bojom, da se preko pokojnika meće crven ogrtač, i tako dalje. I to ne treba da nas iznenadi. Crvena je boja krvi, a krv je život, ili duša. Setimo se samo jednog mesta iz Biblije, gde je ilustrovano ovo narodno verovanje. „Vječni zakon neka vam bude od koljena do koljena" — rekao je Gospod Mojsiju — „da ne jedete ... krvi ... Jer je duša svakom telu krv njegova, to mu je duša." Iz ovoga razloga krv se daje mrtvima kao žrtva. Kad je Odisej sišao u donji svet da pita proroka Tireziju kako će ce vratiti u zavičaj, on je zaklao crnu ovcu, i krvlju pojio duše mrtvaca: čim bi se koja duša napila krvi, ona bi došla do svesti i mogla govoriti sa Odisejem. Ali krv je skup sok, i zato se primitivan čovek rano postarao da za nj nađe zamenu. Šta može zameniti krv? Može zameniti tečnost iste boje, na primer vino, i otuda običaj da se grob preliva vinom, mesto da se preliva krvlju, kako je to činjeno ranije. Ali se krv može zameniti i crvenom bojom; otuda rašireni običaj u preistorijskoj Evropi da se ljudski kosturi, kad bi bili, posle izvesnog vremena, ponovo sahranjivani, mažu crvenom bojom. Crvena boja na jajima. dakle, simvol je krvi. Jaja je naš narod, zacelo, bojadisao crvenom bojom još ranije, u kultu predaka, pa je posle taj običaj preneo i na Uskrs.
Da vidimo sada ostale običaje. Vuk kaže da na Vaskrs svako mora uzeti naforu. Taj propis crkvenog je porekla, i ima objašnjenje u rečima koje je rekao Spasitelj kada je, o, tajnoj večeri, razlomio hleb i razdelio ga učenicima: „Primite, jedite, ovo je telo moje". Ali za izvesnu vrstu pričešćivanja, u prolećnoj sezoni, znao je naš narod još pre no što je primio hrišćanstvo. I danas se poneki starinski Srbin, na Veliki petak, ili na sam dan Uskrsa, pričešćuje glogovim listom ili, još češće, pupoljkom od leske. Zanimljiv je jedan slučaj koji je, pre nekoliko godina, zabeležen u "Dabro-bosanskom istočniku". Nekakav starac pričešćivao se redovno od leske, i kad ga je sveštenik zapitao kako to radi, odgovorio mu je: „Sušim (postim) uoči Uskrsa, skinem kapu, metanišem kod lijeske i kažem sve lijesci što sam sagriješio, uhvativši se za nju rukom; potom kažem: oprosti mi, lijesko, otrgnem pup s nje i izijem, te to mi je bilo pričešće. Na izmaku godine dođem toj lijesci i pregledam ju: ako se bude osušila, onda nijesam se pravo ispovidio; ako li nije, onda sam se pravo ispovidio ..." Jasan je cilj ovakvog pričešćivanja. Leska je sveto drvo, koje u sebi ima božansku snagu. U lesku, na primer, ne udara grom. Kad je Gospod Bog — kaže naša narodna priča — hteo da kazni nepoštenog domaćina, budućeg svetog Luku, on ga je pretvorio u vola na taj način što ga je ošinuo leskovom grančicom. U drugoj priči leskovom šibljikom pravi se put kroz „gvozdenu planinu", koja je inače neprohodna. Leskovim štapom mogu se oživeti udavljenici, može se oterati i ubiti đavo, može se načiniti magičan krug, i ispuniti svaka želja. Preko ritualnog jedenja leskovog pupoljka, očevidno, težimo da na sebe prenesemo leskinu spasonosnu snagu, da se na neki način diviniziramo. Običaj pričešćivanja leskovim pupoljkom morao je biti kod neznabožačkih Srba opšti; utoliko su Srbi hrišćani lakše prihvatili drugo pričešće, koje im je ponudila crkva i koje je ustanovio sam Spasitelj. Zadržaćemo se samo još na jednom običaju, koji se vrši drugoga dana Uskrsa, a poneki put i na Lazarevu subotu, ili na Đurđevdan: to je običaj polivanja vodom ili 6acanja u vodu. Taj običaj svakako je daleko stariji od hrišćanskog Uskrsa, i pripada maglovitoj prošlosti našega naroda: u njemu, možda, imamo bled ostatak nekadašnje ljudske žrtve. Običaj prinošenja ljudi na žrtvu bio je dobro poznat svima narodima. Primera ima veoma mnogo, i to iz punog istorijskog vremena, pa i iz sadašnjice.
Pre kratkog vremena otkopana je u Vaviloniji grobnica jednog vavilonskog vladaoca, i iz ostataka na tome mestu utvrđeno je da je tu nekada poklan čitav harem, sa ženama i evnusima, kao žrtva duši toga vladaoca. Setimo se, na primer, ljudske žrtve u pesmi o zidanju Skadra na Bojani, ili onog jezovitog ritualnog ubistva, pre četrdesetak godina, u smederevskom gradu, kada je jedan artiljerijski kaplar naredio svome vojniku da ga ubije, jer je to bio uslov da se nađe voda života i iskopa blago. Sa razvojem kulture i humanosti, ljudska žrtva počela je da se zamenjuje drugom žrtvom, manje skupom i manje svirepom: mesto Isaka prinesen je na žrtvu ovan, mesto Ifigenije košuta; mesto da kolju robove kao žrtvu pokojnom gospodaru, Misirci su ostavljali u grob ljudske figure od zemlje, takozvane ušebti; mesto da se uziđuje, u građevinu, živ čovek, uziđuje se njegova mera.
Nekada je postojao običaj da se, kad je veliki praznik, o saboru, žrtvuju ljudi; posle su se počele žrtvovati ljudske figure od testa. Lutke koje na saborima i vašarima prodaju lecederi možda su — kako misli jedan nemački naučnik — bled ostatak, poslednji ostatak i zamena nekadašnjih ljudskih žrtava. Svake godine bacali su Rimljani u Tibar po dvadeset i sedam lutaka — to je bila zamena ljudske žrtve reci Tibru; takve žrtve dobijao je i Nil, u vremenu kad počne da raste — i to: najpre je dobijao živog čoveka, a docnije lutku. I naš narod, u svojoj dalekoj prošlosti, prinosio je ljudske žrtve rekama; bledu uspomenu na takve žrtve imamo sačuvanu u poznatoj narodnoj priči o Usudu. Reka, i vode uopšte, i same traže ljudske žrtve. U Dunavu se svake godine mora udaviti po jedan čovek; ako Neretva ne bi preko godine podavila sedam ljudi, ona bi potekla krvava — veruje naš narod u tome kraju. „Svaki drugi dan slobodno možeš bez ikakva straha pokraj jezera sjediti" — kaže naš narod u Bosni — „samo u subotu odalje od jezera! Ono onda polijeće za svačim što je god živo. U tankoj dlaci more te prevariti te povući za sobom zajedno u dubine, oklen se više ne kutarisava. Vaskoliki svijet da utopljenika s jedne strane tegli i kutarisava, opet je s druge strane jezero i kamo kud jače."
Nije nemoguće da je u sasvim dalekoj prošlosti naš narod prinosio, u prolećnoj sezoni, stvarne ljudske žrtve reci; docnije bi te žrtve bile samo nagoveštene: čovek bi bio bačen u vodu, ali ne bi bio udavljen; dodola bi bila bačena u reku, ali bi joj se dopustilo da posle opet iz nje iziđe. Zanimljivo je da su se i žrtve Tibru i Nilu prinosile takođe u proleće. Važno je spomenuti i to da se u nekim starinskim obrednim pesmama iz okoline Zaječara, koje je pokupio g. Marinko Stanojević, direktor gimnazije, prave aluzije na ljudsku žrtvu o Đurđevdanu. Ovoliko o najvažnijim uskršnjim običajima. Oni su, kao što se moglo videti, preostali iz stare vere; ali oni nisu mnogobrojni, i Uskrs je, za razliku od ostalih praznika, sačuvao svoj crkveni karakter. Crkva je, pored žarkog optimizma, unela u ovaj praznik i nekolike lepe detalje iz oblasti Hristovog i Bogorodičnog kulta. Naročito još valja naglasiti zanosnu lepotu crkvene poezije, koja je u strasnoj nedelji došla do svoje kulminacione tačke.
HRISTOS VOSKRESE!
Beograd : Srpska književna zadruga, 1973
Priredio: Igor Rems
