Pojedini više plaču za hrčkom nego za stricem: Kad i fukare postanu sveci
PIŠE: Slavko Klisić
Možda sam čudan. "Muanat" što se u Crmnicu kaže, ali nikad neću shvatiti opraštanje preko čitulja. Normalno je da familija objavi čitulju obaveštenja da se ta neka osoba razdvojila sa dušom, ali sve preko toga je degutantno. Ta preminula osoba će čuti molitvu za sebe, ali sigurno neće otvoriti aplikaciju umrli.me ili štampani "Dan" da vidi ko ga je pozdravio potonji put ili koga treba da pozdravi tamo đe ide...
I govori na sahranama, takođe! Zamisli slušaš neke izmišljene hvalospjeve onima za koje svi odlično znaju kakvi su bili. Kamataš, narko diler, narkoman, najgora fukara koju si upoznao... Tukao oca, majku, sestru, brata, ženu, đecu svoju i tuđu i ne znam ni ja koga, a upravo ga oni najviše oplakuju. Dobar je, vele, bio...
Jedna od najvećih misterija univerzuma. Znam da sam više puta ponavljao, ali - za dobroga treba vazda reći da je dobar, a za fukaru da je fukara!
Kad smo već kod toga, bio je jedan što su ga zvali "Šestoprsti" jer je ruku više držao u tuđi no u svoj džep!
Ojdoh dalje no sam mislio. Ali, ima jedna još gora stvar. Zamisli ljude koji se preko mreža opraštaju od životinja? Opet, ne shvatite me pogrešno. Mnogo volim životinje, ali pravljenje cirkusa i opraštanje od mačaka, paščadi, hrčaka, riba i ostalih ljubimaca je baš previše. Ili je to možda dobra ideja za biznis plan? Napraviš umrliljubimac.me za čitulje ljubimcima. Bre, to bi bio hit!
Pojedini više plaču za hrčkom no stricem.
Ima jedan što je posle 20 godina vidio magare pored puta pa je skočio da ga poljubi. Veli, ka brata rođenog da sam vidio...
Nema dobri moji, sve je ovo u onaj krasni pasalo...
