Аџић ударио на династију Петровић: "ПОТОМЦИ КРАЉА НИКОЛЕ СУ ВЕЛИКОСРБИ, ЦРНА ГОРА ДА НЕ РАСПИПА ИМОВИНУ У ЊИХОВУ КОРИСТ"
Лидер Црногорске европске партије Новак Аџић поново је упао у свој уобичајени мод политичке панике и дневне србофобне хистерије. Овога пута, како каже, „упозорава“ да треба бити опрезан са потомцима краља Николе и да им држава не смије „расипати имовину“.
Аџић је на мрежи X написао:
„Треба бити опрезан кад се ради о потомцима краља Николе и не расипајмо се државном имовином њима у корист. Није Црна Гора њима ништа дужна, него су они дужни Црној Гори. Принц Михаило Петровић је служио за апанажу Карађорђевићима окупаторима и био на страни великосрба, а не Црне Горе.“
Он затим додаје:
„Михаило Петровић се за Црну Гору није борио ни залагао. Него био великосрбин, абонент Београда, а послије рата четничке емиграције и српских попова. Сва срећа што га не донесоше да га закопају на Цетињу у манастиру 1989.“
На крају, Аџић поручује:
„Он има сина принца Николу кога финансира Црна Гора нашим парама, па ред је нека среди гроб оца. Нећемо ваљда ми сређиват гроб оца му поред њега сина живога. Али да га доносимо у Црну Гору да добије у Никшићу улицу – то не заслужује.“
Несумњиво, све ово представља само нови вал нервозе дежурног србофоба, код кога је србофобија одавно прерасла из политичког става у чисту константу. Иронија је, наравно, у томе што баш Аџић, гдје год да загребе по историји, наиђе искључиво на оно од чега бјежи — на Србе.
Почев од сопственог братства, па преко сваке озбиљније историјске странице Црне Горе, пред њим се неминовно отвара исти податак: сви Петровићи из владарске куће били су Срби, као и сви владари прије њих, који су своје српство и лидерство међу Србима истицали отворено и поносито.
Уосталом, историјска чињеница коју никакав твит не може прекречити гласи:
у Црној Гори до 1948. године није постојао други народ осим Срба и Арбанаса (Арнаута), како су се данашњи Албанци тада изјашњавали.
Зато је и очекивано да се Аџић, кад год покуша да преправи историју, поново спотакне о њу. Његови покушаји да оживи идеолошке фантазије не могу промијенити чињеницу да су и Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош, као и краљ Никола, те књаз Данило, и Петровићи у цјелини, као и сви црногорски владари прије њих — били Срби и да су Црну Гору видјели као дио истог етничког и духовног простора.
Што се, изгледа, никако не уклапа у Аџићев приватни митолошки универзум.
Али ту му ни твитови, ни комплекси, ни дневно-политичке конструкције не помажу: гдје год да погледа — историјски, породично или политички — свуда наиђе само на Србе. То је, изгледа, његов највећи и најдуготрајнији проблем.
