Двије седмице након што је објелодањено да је Основни суд у Подгорици јасно утврдио да је Кристијан Дукај, некадашњи службеник у кабинету предсједника Општине Тузи, био жртва мобинга, јавност је остала без било какве политичке или институционалне реакције. Без реакције Владе. Без осуде. Без питања одговорности. А што је посебно поражавајуће – без икакве медијске пажње кад је у питању улога актуелног министра економског развоја и потпредсједника Владе, Ника Ђељошаја.
Суд је утврдио: мобинг се десио. Дукачев послодавац – Општина Тузи – мора му исплатити 4.000 евра на име претрпљеног зlostављања. У периоду док је трпио системско ускраћивање радних обавеза, изолацију са радног мјеста, премјештај у просторије за рад са странкама, и игнорисање унутар радне средине, на челу те исте институције био је – Ник Ђељошај.
И није ово само питање правне одговорности – мада је и она сада недвосмислено утврђена – већ моралне и политичке. Из пресуде сазнајемо да је Дукају, вишем савјетнику за односе са јавношћу, практично био забрањен улаз у зграду општине. Добијао је задатке на кашичицу, један па три мјесеца ништа. Ријеч је о класичном примјеру "синдрома празног стола", добро познатој методи тихе елиминације непожељног радника, у овом случају – уз све елементе психичког насиља.
Ипак, након свега – ниједна институција није поставила питање како је могуће да се овакве ствари дешавају у јавној управи. Ниједан коалициони партнер није затражио објашњење од потпредсједника Владе. Ни министарство за људска и мањинска права, ни владина Канцеларија за спречавање дискриминације, ни омбудсман.
Сјетимо се – истим оним рјечником којим се Дукају "руком показивало гдје су врата", пријетио je раније уклањањем симбола који му се не свиђају. Све то је пролазило уз аплаузе или ћутање. Сада, кад суд пресуди да се злоупотребљава положај у најбруталнијем облику на радном мјесту – опет ћутање.
Јасно је да се пресуда против општине односи на период кад је Ђељошај био први човјек те институције у моменту док је мобинг трајао. Његово име је незаобилазно у сваком детаљу који је суд утврдио. И шта сада? Зар је довољно само платити 4.000 евра из општинске касе и наставити као да се ништа није догодило?
У нормалним друштвима, овакве пресуде повлаче оставке, извињења, барем јавно преузимање одговорности. У Црној Гори, оне прођу у сјенци и забораву – нарочито ако се тичу оних који су политички корисни, или медијски заштићени.
Зато, ово није само случај једног човјека који је претрпио неправду. Ово је случај читавог система, који ћути кад се најгори облици злоупотребе догађају унутар власти. И то – пресуђено.
