Посланица ДФ-а донирала плату сиромашнима
ПИШЕ: Марија Кековић, директор Хуманитарне фондације “Вања”
Медији су „брујали“ о донацији министарке јавне управе, дигиталног друштва и медија, Тамаре Срзентић, која је из личних средстава Клиничком центру Црне Горе уплатила финансијску помоћ у износу од 1.500 ЕУР.
Рекао би народ да се поклону у “зубе не гледа”, али таква донација Клиничком центру скоро па да ништа и не значи, али би сигурно тај новац много значио социјално угроженим категоријама у Црној Гори чија бројност је забрињавајуће велика.
За разлику од Срзентићеве посланица Маја Вукићевић, истинска хуманисткиња, помаже оне који су најугроженији.
Посланичку плату Вукићевићева је донирала Хуманитарној фондацији “Вања” чији је основни задатак управо брига о сиромашнима у Црној Гори. Ова Фондација обезбјеђује храну, огријев и све што таквим породицама треба да преживе.
Посланица Вукићевић, у складу са својим могућностима, константно је уз ову Фондацију и заједно са директорком Фондације Маријом Кековић враћају породицама које су на ивици егзистенције осмијех и наду у неко боље сутра.
Маја Вукићевић плату коју је добила од државе дала је онима који су гладни, док је Срзентићева дио својих средстава (зарађених на државним “јаслама”) поклонила државној установи.
Разлика огромна, а хуманост посланице Вукићевић немјерљива.
Питање је шта је и био мотив за министаркин гест- истинска хуманост или својеврстан маркетиншки трик којим је требало да прикупи још понеки политички поен.
Судећи према “интересовању” медија за овај гест рекло би се ипак да је то био начин за саморекламу.
Министарка Срзентић била је присутна и на црногорском Прајду са кога је група министара црногорске Владе истакла да је то доказ посвећености Владе инклузивном друштву- друштву једнаких шанси за све. Једнаке шансе за све, требало би да подразумијевају и да сви треба да имају шансу да зараде макар онолико колико је потребно да не буду гладни.
Срзентићева, чини се, нема реалну слику о друштву у коме живи, јер очито живи у неком свом свијету изврнутих вриједности, па је муке “обичних” људи не додирују.
Срећа је па постоје људи попут посланице Маје Вукићевић која живи уз свој народ, ослушкује њихове потребе, проблеме и покушава да помогне онолико колико може. То би требало да је обавеза сваког ко је прихватио да буде дио власти. Посебно обавеза министара који за своје функције примају изузетно високе плате.
Посланица Вукићевић требала би да буде примјер свима, посебно Срзентићевој која је своју “хуманост” јавно истакла, а налази се на челу министарства задуженог, између осталог, за медије. Могло би се рећи да је искористила своју позицију….
Лекцију хуманости, људскости и доброте Тамара Срзентић требало би да научи од Маје Вукићевић.
