ПОЛА ВИЈЕКА У БИЈЕЛОМ МАНТИЛУ: Миливоје Вујовић, љекар, хуманиста и свестрани интелектуалац

Ако радиш посао који волиш нећеш радити ниједан дан свог живота. Можда и најбољи репрезент ове изреке је доктор неуропсихијатар Миливоје Вујовић који је ових дана обиљежио тачно 50 година своје љекарске каријере.

У тих пола вијека немогуће је процијенити ни оквиран број пацијената који су продефиловали кроз болничке ординације од Пећи преко Требиња, па закључно са барском болницом гдје је на крају и дочекао своју пензију, а у којој су га колеге званично испратиле баш ове 2025. године.

Мало је лакше направити рекапитулацију свих недаћа које је каријера пратила, посебно када је са пуних 50 година живота морао да почне све од нуле, одвојен, физички, од породице као подстанар у Требињу.

Као једно од шесторо дјеце Милеве и Стевана Вујовића од најранијих дана показивао је изузетну љубав према књигама. Литература је била и остала његов живот. Волио је да учи. Подједнако су му добро ишле природне науке, па га је и један од најстрожих професора Гимназије у Приштини савјетовао да упише или математику или електротехнику.

„Медицина је била престижан факултет и тада, а и данас. Нисам био "Вуковац", али сам био одличан ученик. На пријемном су се полагала три предмета која су ми ишла од руке. Имао сам одличан скор на пријемном па сам на коначном списку био 18. За једно мјесто ми је измакла стипендија за студије у Београду, па сам завршио Медицински факултет у Нишу 1975.године, а исте сам и добио први посао. Прво у Дому здравља у Клини, а убрзо након тога и у пећкој болници“, започиње причу Вујовић за "Барски портал".

Пећ и дан данас осјећа у потпуности својим градом, премда је рођен у Мухаџер Бабушу у општини Липљан, такође на Космету. Иако је као зрела особа по први пут дошао у овај град заволио га је можда и више од своје супруге, Татјане, рођене Пећанке. Могло би се рећи да му је душа остала у Пећи.

„Моја жеља је била увијек да живим у Метохији, односно или у Призрену или у Пећи. Сестра Јованка је већ била удата и живјела је у Пећи, а пошто сам добио посао у болници, брзо сам добио и свој стан. Никада се након 1999. године нисам вратио, али и данас са Пећанцима присјећам се многих догађаја“ - каже наш саговорник.

Директор болнице у Пећи постаје 1990. године, али се на том мјесту задржава јако кратко. Наредне године, године ратних дешавања, биле су му најтеже у каријери.
Одговорност према послу је била толико јака да га је умало коштала живота. Када је 1999. године јуна мјесеца, пар дана послије прекида НАТО агресије на СРЈ, сина и супругу извео из Метохије и довео до Бара имао је радну обавезу да мора да се врати, што је и урадио. Дочекао га је пуст и хаотичан град. Иако су „мировне“ снаге КФОР улазиле на територију Косова и Метохије за њима су још брже улазили албански терористи који су киднаповали и брутално убијали неалбанско цивилно становништво без икаквог повода. Након три дана, на наговор таста, одлучио је да иде и он за Бар.

„Ја сам заиста мислио да ће КФОР, посебно италијанске снаге које су биле распоређене по Пећи, контролисати ситуацију. Са познатим пећким адвокатом Миливојем Ђуричићем, који је касније кидпанован,  обишао сам тих дана и Витомирицу. Идеја је била да се адвокати, љекари и други утицајни чланови друштва уједине и буду задњи, са свештенством, који напуштају град ако буду морали. Међутим, страх и све бржи долазак терориста УЋК натјерао је и тај мали број да напусти град. Пар сати прије него сам се упутио за Бар још једном сам се видио са Миливојем који је остао. Имао је и пропусницу КФОР-а. Нажалост, само пар сати послије мог одласка њему се губи сваки траг. И излазак је био врло трауматичан јер су терористи заустављали аутомобилр и одводили неалбанско становништво у непознато или пуцали у њих. Имао сам у плану ако ме зауставе да не станем" - присјећа се доктор Миле, како га од милоште зову пријатељи.

Избјегличке дане провео је тражећи посао, и то било гдје у Црној Гори. Није наилазио на потврдан одговор. Шта више, из болнице у Никшићу су поручили да „имају доктора за извоз“, а у барској није било мјеста. Са 49 година враћа се на неки начин постојбини својих предака – добија посао у Требињу (његови Вујовићи воде поријекло из Засаде код Билеће). Од породице је био растављен, с обзиром да су син и жена остали у колективном центру у Сутомору.

„Тачно је да сам са скоро 50 пуних година почео да живим практично поново као студент, али и сада када погледам уназад, нисам се осјећао старо. Мени године, хвала Богу, нису правиле проблем. Већи проблем је у то вријеме био превоз. Нисмо имали кола, пошто су нам у Бару украли ауто на паркингу у Македонском насељу, па сам морао да чекам аутобусе и возове. Највећи проблем је била та нередовна линија како возна тако и аутобуска“ - прича доктор Вујовић.

Након четири пуне године избјегличко-расељеничког живота дошло је вријеме да се породица поново скупи. Избор је пао на Београд или Нови Сад када му је, као у филмовима, зазвонио телефон љета 2003. године са позивом из барске болнице са понудом за посао.

„Раније сам говорио да ми је жеља да радим у Новом Саду, а да живим у Сремским Карловцима. То је била нека моја идеализација. Београд је био опција захваљујући браћи Карић, посебно Богољубу. Ту је у оптицају била клиника Лаза Лазаревић. Ниоткуда, јула мјесеца те 2003. године, преко телефона добио сам директну понуду да почнем да радим у Бару, што нам је поприлично промијенило планове, јер нисмо размишљали о томе да остајемо на Приморју, иако су нам из агенција по Новом Саду говорили да је ово јединствени случај да неко са Приморја долази у равницу“ - додаје.

У барској општој болници је радио до избајања КОВИД пандемије 2020. године када је, након стекнутих услова, отишао у пензију. Уједно, и превентиве ради, као једна од угрожених група становника који се могу лако заразити. До задњег дана рада у његовој соби на столу је био цијели планински вијенац књига, стручне литературе, налик Проклетијама, а на зиду слика. Није то било неко умјетничко дјело, породични портрет, напротив. То је била слика Ернеста Чегеваре!

„Комунизам је имао своје пропусте, беспотребне жртве, али оно за шта се ја и данас залажем је социјална правда. Противник сам капитализма и зато све ове године заговарам идеју повратка комунизма као најбоље форме за живот“ - нескревно говори о идеологији коју заступа овај свестрани интелектуалац, хуманиста и боем несвакидашњег духа и афинитета.

У албумима Милета Вујовича не постоји ниједна његова фотографија без дуге косе. Захваљујући добрим генима, тек се у позним педесетим годинама црна коса прошарала бијелим, сиједим, власима, али су дужина и густина и даље ту. На први поглед дјелује да је рок музика његов одабир, посебно јер је „исписних“ великих рок звијезда, али је његов музички избор потпуно другачији. Огроман је љубитељ староградске, етно, музике (Јордан Николић, браћа Теофиловић и други).

Од 2020. године ординира у поликлиници "Конзилијум" у Подгорици. Када направи паралелу најљепши период му је ипак био до 1990. године.

Истиче да је важна уравнотеженост у животу. Интелектуално уздизање да буде пропраћено физичком активношћу. Лише професионалне литературе често цитира Мома Капора, иако воли и Чехова.

Капора, вели, цитира зато што је он знао да од најобичнијих прича и најобичнијих догађаја -  направи дјело. Капор је записивао све оно што му се дешава у животу, од улице до пијаце. Са друге стране, Чехов је написао више дјела у којима се спомиње медицина јер је и сам био доктор. У дјелу „Непријатељ“ се открива и како су доктори били слабо плаћени јер је Кирил Иванович радио за само 65 рубаља мјесечно, подсјећа Вујовић.

Мик Џегер је пребацио 80. годину живота. Ленард Коен је пјевао и са 90., а доктор Миле... ординира и са пуних 75 година живота на смјени зиме и прољећа (рођен 21. марта). Не скаче по бинама, али дан данас, врло вјешто, пење се на кров куће и гараже, колико да осмотри да ли је све у најбољем реду. Нарочити је љубитељ цвијећа, па једва чека да његово двориште заблиста својом прољећном пуноћом и шаренилом.