ПИШЕ: Протојереј Јован Пламенац
Већ смо почели да на једномјесечне Литургије у цркви Свете Тројице на Румији излазимо са љубопитљивошћу што нас тамо очекује. Претходна два пута, у августу и јулу, на фотографијама смо видјели чудесни свјетлосни стуб који се из ведра неба, без облачка, спуштао на цркву. Видјели смо га само на снимцима, без обзира из којег угла су начињени.
Данас, 16. септембра, није било свјетлосног стуба. Али, дочекала су нас три голуба. На 1600 метара надморске висине, далеко од неког насеља. Надлијетали су врх планине пред Литургију и током ње.
Чудесна је Румија, чудесна Румијска црква. Стотинама година преци данашњих православаца, римокатолика и муслимана подрумијског краја износили су по камен на Тројчиндан, у чувеној литији, с молитвом да једног дана црква Свете Тројице буде обновљена. Чинили су то како у вријеме док су сви они били православни, тако и када је један дио њих примио што римокатолицизам што ислам.
Румијска црква је завјетна црква. То је најупечатљивији, најсилнији народни завјет на подручју данашње Црне Горе. Да он буде сасвим испуњен, потребно је да црква Свете Тројице, сада од метала, буде обзидана тим каменом, надојеним многогенерацијским трудом, надом, вјером и молитвом. Вјерни народ Бара, и даље, до Херцег Новог, прије пет година започео је заиста свети посао испуњења тог завјета, али црногорски богоборни режим то је спријечио.
Један од испита не само зрелости, него и људскости нове црногорске власти биће њен однос према најсветијем предачком завјету у држави у којој ће да влада – да ли ће допустити његово потпуно испуњење!
