"Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе" (Књаз Никола по ослобођењу Бара)

Стих из наслова овог текста спјевао је књаз Никола Петровић Његош, тадашњи владар Црне Горе, 1878. године, када је град Бар ослобођен од турске окупације. Ако данас, након скоро вијек и по, у највећем лучком граду јужног Јадрана цитирате ове стихове, ризикујете да упаднете у врзино коло српско - црногорских идентитетских расправа, пише Српскаинфо.

 А те су расправе као створене за политичке манипулације, поготово ових дана, кад се у Црној Гори спрема попис становништва, први након што је Мило Ђукановић, после 30 година владавине, изгубио на изборима, а његов процрногорски ДПС отјеран у опозицију.

"Ја сам Црнгорац, али нисам од ових нових, Монтенергрина. Био сам ја Црногорац и кад је Мило Ђукановић био Србин" – каже један приватни предузетник из околине Бара.

Неће да се слика и да му се име спомиње у медијима. Каже, клони се политике и гледа своја посла и своју породицу.

А у његовој породици, каже, има и Срба и Црногораца, али се сви потписују ћирилицом, вјерници су Српске православне цркве, а матерњи језик им је српски.

"Ето, мој брат је Србин и мени то не смета. Свако има право да се изјашњава онако како се осјећа. Уосталом, нису Срби наши непријатељи, него наша браћа" – каже овај Баранин.

Слична је ситуација у многим другим породицама. У урбаном Бару доманантни су Срби. Као и увијек кроз историју, овдје осим православаца има и католика и муслимана који се национално изјашњавају као Срби. Као и сви њихови преци што су се изјашњавали до прије Другог свјетског рата.

Дакле, декларисани Срби (и Црногорци) који се изјашњавају као православци и који српски сматрају својим матерњим језиком, чине релативну већину становништва у урбаном језгру Бара.

Центром овог лучког града, пише "Српскаинфо" доминирају двије импознатне грађевине које, свака на свој начин, свједоче о историји Бара.

Саборни храм  Светог Јована Владимира у Бару највећи је храм СПЦ у Црној Гори и у њему може да се окупи око 1.200 верника. На молитву их позива 11 звона, од којих је највеће тешко 800 килограма.

Овај монументални храм, чије златне куполе блистају на октобарском сунцу, освештан је 2016. године, на хиљадиту годишњицу смрти светог Јована Владимира.

Јован Владимир је крајем првог и почетком другог миленијума био владар Дукље, древне словенске кнежевине која се сматра претечом модерне Црне Горе. Убијен је на превару, по наредби бугарског цара.

Побожни, праведни и мирољубиви кнез Јован Владимир се сматра првим српским светитељем и небеским заштитником града Бара.

Преко пута грандиозног храма је (летњи) Дворац краља Николе, првог и јединог црногорског краља, који је, још док је био књаз, написао стихове из наслова овог текста.

Краљ Никола је себе сматрао црногорским, али тиме и српским владерем, а Црну Гору српском државом.

Дворац у Бару је саградио његов зет Петар Карађорђевић, који ће касније постати краљ Србије и Југославије.

Данас се у Дворцу краља Николе одржавају концерти, књижевне вечери и сликарске изложбе.

Многе од тих догађаја организовало је Српско културно друштво “Слово љубве”.

Ово друштво је резултат активистичог деловања групе Барана, који су се, још као младићи, окупили да би помогли у обнову оронулих манастира на Скадарском језеру.

"Тако је све почело, крајем деведесетих. Уместо да дангубимо по кафанама, истоварали смо цемент, преносили грађевински материјал, копали, радили све што је било потребно да се светиње обнове" – прича Велимир Мијовић, оснивач и предсједник СКД “Слово љубве”.

Друштво је званично регистровано 2008. године, а потом се почело бавити организацијом културних догађаја, првенствено књижевних вечери, на којима су гостовали знаменити српски писци.

Посебно су поносни на своју издавачку дјелатност.

"Објавили смо укупно девет књига у саиздаваштву са Српском књижевном задругом из Београда. Поносни смо што смо саиздавачи књига које су написали Матија Бећковић, Гојко Ђого, професорица Јелица Стојановић, владика Николај и свети Јустин Ћелијски" – каже Мијовић.

Све ове књиге су објављене на ћирилици и на српском језику.

Само тридесетак километара јужније, у Улцињу, Срби и Црногорци који говоре српски језик су у бројчаном смислу - мањина. У овој општини, која је према посљедњем попису имала око 20.000 становника, како наводи одборник Бојан Ћетковић (28), српски говори свега 2.300 мјештана. У Улцињу су етнички Албанци апсолутна већина и држе све полуге локалне власти.

Православни народ је изложен тихој дискиминацији. Мијењају се називи улица и установа, ћирилица је готово нестала из јавног простора - каже Ћетковић.

Он сматра да би се и на локалном нивоу морало примијенити правило које важи на нивоу Црне Горе: да представници народа који чини мањину и у бројчансмом смислу - учествују у органима локалне власти.

Што се школа тиче, додаје Ћетковић, све је мање разреда у којима се настава одржава на српском језику. Албанских разреда је из године у годину све више, преноси "Српскаинфо".

У оваквој ситуацији Срби се окупљају око Цркве. Парохијски дом при Саборном храму Светог Николе мјесто је окупљања и за младе и за оне мало старије парохијане. Ту дјелују и певачко друштво и Културно умјетничко друштво “Свети Никола” и Коло српских сестара, које води попадија Драгана Смиљић. Вриједне сестре, а има их 33, баве се хуманитарним радом у заједници. Увијек су спремне да помогну, не само Србима и православцима, него и другим Улцињанима којима је помоћ потребна.

Како каже Данило Михајловић (32), млади привредник из Улциња, који редовно долази у цркву, трпеза љубави је прилика да људи, након заједничке молитве наставе дружење уз разговор.

"У овако малој заједници, која је уз то мањина у граду, најбоље се види колико је значајан храм и литургијски живот. Саборни храм нас заиста сабира, првенствено у литургији, али и у другим активностима битним за нашу заједницу" - каже Данило.

Једна од тачки окупљања, значајна за очување традиције и културе, је КУД “Свети Никола”. Иако је основан пре само годину дана, већ има 70 чланова: од најмлађих фолклораша, међу којима има и петогодишњака, до ветерана.

Како с поносом иситиче председница КУД-а, Нада Латковић, ово је прво православно културно уметничко друштво у Улцињу у дугој историји града.

Кад смо кренули са радом, искрено, нисмо очекивали да ће бити оволико чланова. Желели смо, пре свега, да децу и младе склонимо са улице, да им пружимо прилику да кроз песму и игру негују традицију православног народа у Улцињу - каже Нада Латковић.

Чланова има, и из дана у дан их је све више, али оно чега мањка је - новац. Један комплет народне ношње кошта око 3.000 евра, а новца треба и за путвања и наступе, па Нада позива донаторе да подрже улцињске фолклораше.

Једна од најактивнијих чланица КУД-а “Свети Никола” је гимназијалка Ива Вукчевић (17). Она наступа у првој постави, а када кореографкиња, која долази из Бара, због других обавеза не може доћу у Улцињ, Ива ради са “малцима”. Учи малишане играма, које је сама већ савладала.

Кажу да фолклор данас није у тренду, али ја играм већ 11 месеци и уживам у томе. Наша традиција је заиста лепа, лепе су игре које дочаравају ту традицију и ја се трудим да љубав према фолклору пренесем и на друге моје вршњаке - каже Ива.

И док се ноћ спушта на Улцињ, из парохијског дома, ушушканог у парку столетних маслина надомак Старог града, ори се стара песма: “Чија ли је ливада, чија ли је трава, чија ли је ђевојка румена и плава…”

Предање о девет монахиња

Традиционално, на Крстовдан, 27. септембра, у Улцињу се литургија служи у Старом граду, на остацима древног манастира Пресвете Богородице. Тако је било и ове године, када је парохијане на молитву окупио протојереј Синиша Смиљић.

Ову светињу је 1291. подигла краљица Јелена Анжујска, мајка краљева Милутина и Драгутина Немањића, да би касније она постала женски манастир.

Манастир је опстао и у време млетачке окупације Улциња.

Када су Турци 1571. освојили Улцињ у манастиру је, према сачуваним записима, било 30 монахиња.

Предање каже да је девет монахиња скочило са зидина Старог града у море, како би "очувале девственост и монашку чистоту од турског зулума".

(Српскаинфо/Барски портал)