HIC RHODUS, HIC SALTA: Игра Деригаћа

ПИШЕ: Игор Ремс

И ова игра, готово епског назива, била је као и остале наше игре омиљена и пуна динамике.
Идеално за игру било је 6-8 играча.
Сама игра говорила је шта се догађа са нашим панталонама односно гаћама па када би се одлучили за ову игру, одлазили смо на, данас у употреби, Стару раскрсницу, како би се из самопослуге "Избор" или оближњег киоска, снабдели картонима које смо користили за седење.

Ово је била игра са лоптом. Најбоља за ову игру била је гумена лопта која када је ударите у тло одскочи тако да вам се врати у руку. Тадашње лопте често су имале “јаје” и када је ударите о земљу она одскочи лево или десно.
У недостатку праве лопте користили смо, нерадо, ногометне које су биле знатно веће и тешке и сваки ударац такве лопте у лице и главу био је болан. Ову игру смо ретко изводили на некој ливади, најчешће код зграде како би камени зид користили за наслон.

Када смо имали све потребне реквизите игра је могла да почне. Ако нисмо имали добровољца да коба, а тога је заиста тешко било наћи, прелазили смо на Елембисање или Игру бројева. Игра бројева је подразумевала да свако каже брзо један број од 1-10, бројеви се саберу и на кога изађе тај мора да коба.

Правила игре за играче у пољу је била да увек једним делом свога тела, осим ногу наравно, буду у додиру са тлом. Имали су право да се бране ногама до колена и главом. Сваки контакт лопте и неког другог дела тела (ноге од колена, стомак, груди и руке) означавао је погодак.

Кобе је лоптом покушавао да погоди неког од дечака у тај део тела како би заменили места. Када је лопта ударена тако да би завршила у оближњем каналу, без воде, дозвољавало би се да онај који коба приђе ближе али не више од 3-4 метра. Уколико би кобе хватао лопте у лету које су се одбијале могао је тако да приђе до самог играча и да скоком ефектно погоди играча у небрањени део тела.

Играчи су могли да седе тик један уз другог, да мењају места али увек да руком буду у контакту са тлом.
Често се дешавало да играчи освоје лопту, брзо се разместе у круг и онда почиње “шега”.
Кобе трчи од једног до другог и то изазива неописиву радост, падају вицеви, сви се смеју...док неко не одлучи да лопту пошаље у канал. У том получучњу са једном руком на земљи приликом ударања лопте се и дешавало да се за тренутак, за делић секунде, подигне рука од тла а то је кобе и чекао.
Ово је игра као и игра Коната које немају краја. Игра се док траје гушт.