HIC RHODUS, HIC SALTA: Игра коната

ПИШЕ: Игор Ремс, академик 

Игра Коната је веома узбудљива, динамична, активна али и опасна игра која је тражила од играча да буду на највећем могућем опрезу приликом бацања камена. Њена предност над осталим играма је била у томе да се играла током целе године: лети, зими, између две кише...па чак и ноћу, уз велики опрез, ако је радило улично осветљење.

Да би игра започела, потребно је било наћи један велики и одговарајући камен. Камен је био централно место наше игре, камен који нико од нас није могао да носи, четвртастог облика, зарављених површина, ако не свих бар једне, оне најважније, на којој се стављала коната, односно конзерва. Централни камен смо најчешће укопавали како би био стабилнији да се не би померао од наших удараца. Најрадије смо употребљавали конзерве од грашка, бораније, говеђег гулаша али долазиле су у обзир конзерве од различитих боја, запремине до једног литра.

За игру је било идеално да буде 6-8 играча.

Када би, у договору, одлучили где да поставимо камен, требало је да одредимо где ће бити Црта, односно, основна линија иза које су стајали играчи. Одређивање основне линије био је и најтежеи задатак. Неко је волео да је црта ближе камену неко даље али пожељно је било да од камена до црте буде 7-8 великих корака.

Када се и то одреди, прелазило се на одокативно одређење простора у којем се кретала и замишљена црта где се могло прећи са каменом у руци.На овај сегмет ћу се вратити када будем описивао правила игре.

Сви учесници игре имали су, наравно, ко је хтео, по два камена. Један камен је био Плочка а други је служио за обарање конате. Плочка није смела да буде малих димензија, то је пљоснати камен који је служио само за почетак игре и то да се баци да буде што ближа централном камену. Дрги камен је био робуснији, служио је за обарање конате и могао је да буде опасан по играче.

Ако није било добровољног бацања плочке ишло се на Елембисање.Чија плочка је била најудаљенија тај је морао да Коба. Нико није волео да коба, нико, јер је тада настајао највећи гушт, нас дечака, тада су се правиле такве шале, доскочице, имитације и вицеви да сам понекад заиста жалио оног који је био кобе.

Најчешће су игру Коната, посматрали старији, који су игру прерасли, али су зато њихови коментари били толико заједљиви, духовити, цинични, да би се сви ваљали од смеха...

Све је одређено, плочке су бачене, зна се која је најудаљенија, ко је кобе и игра може да почне.

Кобе се поставља близу централног камена, да је што ближи конати а опет довољно далеко да га неко не погоди каменом, а то се ретко, заиста, ретко, дешавало. Камен је смео да се баци као код боћања, никако другачије.

Знало се од играча ко је брз, ко добро гађа, тако би се и распоредили да гађају конату. Када би коната била погођена понекад се знало да одлети и десетак метара и више, кобе, је морао да трчи за њом, да је узме и поново стави на камен. То је био и његов главни задатак. Тада је настајао циркус!

Али ако се не погоди коната шта се најчешће и дешавало, кобе би брзо пришао баченом камену и није дозвољавао играчу да исти узме. Уколико би овај узео камен, кобе би једним додиром себе спасио кобства а додирнути би улазио на његово место. Зато су играчи били пажљиви и чекали да и остали баце камен. Ако би сви бацили камен без поготка кобе је могао да каже Промет. Промет је значило да је игра завршена и да се иде на ново бацање плочке.

Да до тог тренутка не би дошло неко је морао да камен додирне или да са каменом покуша да побегне преко црте. Некад је то успевало некада не. Играчу који би узео камен у случају да му камен испадне кобе је узимао његов камен и они би заменили места. Кобе је могао да јури оног који је додирнуо камен и да га ухвати али би тада сви други играчи узели своје и поново гађали. Ако би погодили кобе је морао да престане да јури, односно, морао је да постави конату на камен. Играчи који би узели камен морали су да пређу црту само тамо где је договорено а да беже, ту није било ограничења.

Дешавало се да иза црте више нема играча а коната није погођена али је неко додирнуо бачени камен и кобе не може да каже промет. Тада је игра у застоју, кобе све контролише, нико нема храбрости да узме свој камен, чека се неко време и ако нема јунака кобе има право да каже промет. Тада игра креће из почетка...

(У спомен нашег краљевског детињства,  на моје школске другаре и пријатеље, Николу Поповића – Мика и Човека којег сам венчао, Бранислава Брана Зеновића, који су нас напустили и отишли на неко мирније и сигурније место)