Час посвећен Роберту Тијанићу: Филозоф који је трагао за бесконачном истином
Данас је барска Гимназија свој час посветила недавно преминулом професору филозофије Роберту Тијанићу.
Уз његову породицу, колеге професори и ученици присјетили су се његовог дјела и осврнули на многе генерације којима је предавао а све пропараћено његовим сликама, ријечима и драгима успоменама. О драгим сјећањима на знаменитог професора говорили су - директорица Марија Ђоновић, професори Војислав - Мики Новаковић, Јасна Шћекић, Нела Дабановић и Марица Никитовић као и ученици Ева Стрела Лекић (текст читао Илија Зековић) и Мајда Кургаш.
"Барски портал" објављује текст обраћања професорице Марице Никитовић:
Ово обраћање започињемо са стиховима из Луче Микрокозме:
„Тешко ли се у полет пуштати и сопственим умовањем додиривати тајинства човјекове душе и одгонетати она питања чији су кључеви "у гробници царства".
И пред тим упитаностима: да ли је људски живот "сновиђење страшно", и да ли смо само путници на земљи, а свјесни да "твар је Творца човјек изабрана", посвећујемо овај час професору Роберту Тијанићу.
Сва наша настојања да сопственим мјењем, талентом виспрене рјечитости или интуитивним поимањима докучимо тајну човјекове душе и ума, недовољна су, јер што више желимо рећи о знању, учености, расуђивању и созрецењу филозофије уваженог професора Тијанића, то смо, пред величином његове учености, недостојни да уопште говоримо.
И ту чињеницу не спознајемо само у овом часу. Управо због тога, свјесни тренутка, можда нас може оправдати жеља и осјећај дужности да говоримо у спомен професору, иако знамо да ће све што будемо рекли бити само "трен у врху вала".
Професор Роберт Тијанић био је филозоф који је тражио више истинитих путева у васељени и који је трагао за различитим облицима једне, јединствене и бесконачне истине. и, као што Сократ каже: када душа таквог филозофа спозна царство идеја, кад "окрилати", тада се такав ум уздиже и издваја, јер постаје загледан у неки други свијет у којем преиспитује свеопшту повезаност идеја, као доказ те бесмртне и бесконачне истине.
Професор Тијанић је откривао многе путеве на које се упутио човјеков ум кроз историју човјечанства, а на његовим часовима откривали су се свијетови макрокосмоса који су се препознавали и у сопственој души. И искру тог свједочења, преносиле су генерације његових ученика.
Сусрет са таквим човјеком за све нас, и његове колеге и ученике, био је драгоцјен јер нам такви учитељи преносе духовно знање суочавајући нас са бројним загонеткама цјелокупног божјег домостаја.
Његов филозофски ум проучавао је и преиспитавао свеколико знање човјечанства, а књиге су, знамо, биле свијет у којем је бивствовао његов ум. И кад неко, попут таквог учитеља и пријатеља, напусти овај земаљски шар, одзвони негдје стих да је "свака смрт по једна пропаст свијета".
Остаје за човјеком једно присуство празнине јер је, колико јуче, био ту, међу нама. Ипак, тек када неко оде кад остану успомене, ријечи и дјела, празнину попуњава једно ново сјећање и оживљава пред нама нови, бесмртни човјеков дух. Ми тада, још дубље, откривамо и спознајемо величину човјековог бића и саму његову мисију.
И када професор отпутује и пресели се у неки други, вишњи дом, иза граница смрти, он истовремено остаје у сјећању својих ученика и пријатеља, у поукама и ријечима, у учењу и знању. И ова чудесна тајна јесте васкрсење.
И када загледамо кроз сјећања у његов лик, чини нам се, на тренутке, да су у њему постојали и Димитрије и Иван и Аљоша истовремено. Димитрије који воли живот, Иван чији ум све преиспитује, и Аљоша који чврсто и безусловно вјерује и који на питање има ли Бога одговара ДА, има ли бесмртности, да - има. Тако је свједочио и професор Тијанић.
Из једног недавног сјећања, у нади да ће рећи праве ријечи утјехе, искрсавају данас ријечи професора: не треба да тугујемо за онима који су напустили овај наш видљиви свијет. Ми једино не можемо да се чујемо телефоном и видимо, али ћемо се једног дана сви опет срести и бити заједно.
Професоре Тијанићу, звоно у гимназији не најављује само почетак и крај часа, већ у њему, чудесном тајном, можемо осјетити неку посебну, метафизичку нит која кроз сјећање на знање и учење спаја све душе које су икада крочиле у простор барске гимназије.
Учење и знање припадају самом духу бића и оно је, по својој суштини неуништиво, бескрајно и вјечно, а самим тим и човјеков дух постраје бесмртан. "А пошто душа и даље живи послије смрти, остаје добро које се не губи смрћу, већ увеличава".
И опет сјећање: на мисао филозофа коју је уважени професор предложио као задату тему поводом промишљања о значају врлине. Тема је гласила: Звездано небо нада мном и морални закон у мени. Можда је и ова изабрана мисао једна од оних у којој можемо препознати онтолошке категорије и темељне вриједности и племство филозофског духа преофесора Роберта Тијанића који је барској гимназији подарио и у њој остварио изузетну филозофску, педагошку и учитељску мисију.
Хвала вам што смо имали част да будете наш учитељ, наш професор и пријатељ.
Вјечна памјат и Царство небеско, професоре."
