Жељезница у зачараном кругу дугова: Државне фирме једна другој дугују милионе
Анализа: Држава касни са новцем, цијене услуга годинама нереалне, а милиони се врте као дугови између државних жељезничких компанија
Најновији извјештај о пословању Жељезничке инфраструктуре Црне Горе (ЖИЦГ), према којем је ова већински државна компанија за само шест мјесеци 2026. године остварила губитак од око 3,12 милиона евра, морао би да буде озбиљан аларм не само за менаџмент компаније већ, прије свега, за Владу и ресорно Министарство саобраћаја.
Ријеч је о веома забрињавајућем извјештају, али не зато што је ЖИЦГ први пут ушла у велики минус. Напротив, поређење са претходним годинама показује да се проблем понавља, што значи да више није могуће говорити о пролазној финансијској тешкоћи.
Званични извјештај ЖИЦГ показује да је компанија у првих шест мјесеци 2025. године имала губитак од 3.852.905 евра, док је у истом периоду 2024. минус био чак 3.899.475 евра.
То значи да је овогодишњих приближно 3,12 милиона евра губитка номинално бољи резултат него у првим половинама претходне двије године, за око 730 хиљада евра у односу на 2025. и око 780 хиљада у односу на 2024. годину.
Али ту престају добре вијести.
Губици нијесу инцидент, већ правило
Када се погледају годишњи резултати, слика постаје још јаснија. ЖИЦГ је 2022. годину завршила са скромном добити од око 181 хиљаду евра, да би већ 2023. забиљежила губитак од око 3,19 милиона, а 2024. године око 2,58 милиона евра.
Другим ријечима, најновији извјештај није изоловани лош резултат. Он је наставак проблема који траје годинама.
И управо ту треба тражити суштину: није довољно сваке године објашњавати због чега је настао губитак, већ је потребно промијенити модел који тај губитак производи.
Држава је требало да уплати 7,5 милиона, а уплатила пет
У извјештају за првих шест мјесеци 2026. године ЖИЦГ наводи врло конкретан разлог највећег дијела минуса.
Према уговореним обавезама, за редовно одржавање и управљање жељезничком инфраструктуром у том периоду требало је да добије 7,5 милиона евра, али је до краја јуна било уплаћено пет милиона.
Дакле, недостајало је тачно 2,5 милиона евра.
Важно је, међутим, напоменути да су средства за мај и јун накнадно уплаћена током јула и августа, па дио исказаног полугодишњег губитка представља и проблем динамике буџетских уплата, а не само коначног недостатка новца.
То је важна разлика.
Али ни она не рјешава проблем.
Компанија која управља инфраструктуром од виталног државног значаја не може нормално планирати одржавање пруге, обавезе према добављачима, зараде и инвестиције ако новац који јој припада по уговору не стиже у предвиђеним роковима.
Иста врста проблема постојала је и прошле године. У првом полугодишту 2025. ЖИЦГ је из буџета добила свега 2.853.356 евра, док су само трошкови зарада у том периоду износили 4.437.548 евра. За цијелу 2025. годину за текуће одржавање било је опредијељено десет милиона евра, а Влада је у јуну дала сагласност и за додатних 2,5 милиона из текуће буџетске резерве.
То показује да проблем финансирања није нов.
Од основне услуге свега 448.000 евра
Други податак из најновијег извјештаја можда је још значајнији за разумијевање проблема.
ЖИЦГ је од наплате коришћења жељезничке инфраструктуре, односно трасе којом саобраћају возови, за шест мјесеци приходовала свега 448 хиљада евра.
Укупни приходи компаније, заједно са државним дотацијама, износили су око 8,44 милиона, док су расходи достигли око 11,6 милиона евра.
Практично, приход од коришћења саме трасе представља тек нешто више од пет одсто укупних прихода.
У ЖИЦГ тврде да поједини оператери инфраструктуру користе по цијенама које су далеко испод реалних и да због тога трошак функционисања система на крају остаје на самој инфраструктурној компанији.
У извјештају се наводи:
„Велики утицај на пословање друштва, и остварени негативни резултат, има немогућност формирања тржишних цијена свих услуга које пружа, од којих је најдрастичнији ниво цијена основне услуге – трасе.“
ЖИЦГ указује и да поједини оператери плаћају „симболичне износе, а не реалне цијене“, као и да компанији до сачињавања извјештаја није достављена нова методологија, иако је то, како наводе, законска обавеза.
Ту држава долази пред неизбјежно питање: ко у стварности плаћа жељезницу?
Ако се накнада за коришћење пруге држи вјештачки ниском како путнички и теретни оператери не би повећавали цијене, онда се та разлика негдје мора надокнадити.
Ако је не плаћа корисник кроз накнаду за трасу, мора је платити држава кроз јасно дефинисану субвенцију.
Најгора варијанта је садашња: да цијена остане ниска, а да ни државни новац не стиже редовно.
Државне фирме дугују државној фирми милионе
Посебно забрињава структура потраживања.
На крају јуна ЖИЦГ је од пословних партнера потраживала око 5,4 милиона евра.
Од тога се чак 4,46 милиона односи на Монтецарго, око 580 хиљада на Жељезнички превоз Црне Горе, а још око 140 хиљада евра на Одржавање жељезничких возних средстава.
То значи да огромна већина највећих потраживања ЖИЦГ није настала према приватним компанијама, него управо унутар државног жељезничког система.
И ту долазимо до својеврсног апсурда: једна компанија у већинском државном власништву потражује милионе од других државних жељезничких компанија, док истовремено сама нема довољно новца да измирује сопствене обавезе.
ЖИЦГ према пословним партнерима дугује око 2,6 милиона евра, од чега је највећа обавеза, око 1,37 милиона, према Електропривреди.
То више није само проблем једног предузећа. То је проблем функционисања читавог система.
Најозбиљнији аларм – 7,5 милиона евра пореског дуга
Можда најтежи податак у читавом извјештају јесте обавеза по основу пореза и доприноса.
На крају јуна она износи око 7,5 милиона евра, уз додатних око 1,7 милиона евра обавеза према стамбеном фонду запослених.
И овдје се не ради о новом проблему.
На дан 30. септембра 2025. године ЖИЦГ је исказивала око 7,92 милиона евра обавеза за порезе, доприносе и стамбени фонд.
Дакле, не говоримо о краткотрајном поремећају ликвидности, већ о насљеђеном проблему који се годинама преноси.
Имовина постоји, али се очигледно недовољно користи
ЖИЦГ истовремено располаже земљиштем, пословним просторима, телекомуникационим коридорима и другом имовином која може доносити приход.
Међутим, за шест мјесеци од закупа земљишта и пословних простора приходовано је свега око 90 хиљада евра, док је од закупа електроенергетских и телекомуникационих инсталација остварено око 277 хиљада евра.
Управа тврди да су постојеће цијене знатно испод тржишних и да је Министарству већ достављен предлог новог цјеновника, али да сагласност није добијена.
Ако је то тачно, Влада би морала веома брзо да одговори зашто државна компанија која има милионске губитке и пореске дугове не може да користи сопствену имовину по економски оправданим цијенама.
Шта би требало урадити?
Извјештај показује да једнократна уплата новца неће ријешити проблем. Потребан је пакет мјера.
Прије свега, држава мора обезбиједити да уговорене субвенције за одржавање инфраструктуре стижу редовно и унапријед утврђеном динамиком, јер инфраструктурна компанија не може функционисати на принципу чекања накнадних буџетских уплата.
Друго, неопходно је коначно усвојити јасну и економски утемељену методологију за обрачун накнаде за коришћење жељезничке инфраструктуре. Ако држава из социјалних или економских разлога жели да цијена коришћења пруге остане нижа од реалне, онда разлика мора бити транспарентно надокнађена, умјесто да се претвара у губитак ЖИЦГ.
Треће, потребно је ријешити међусобна потраживања државних жељезничких компанија. Није одрживо да Монтецарго дугује ЖИЦГ 4,46 милиона евра, док ЖИЦГ истовремено дугује другим државним и јавним системима.
Четврто, неопходан је посебан план за репрограм и коначно рјешавање старог пореског дуга, уз услов да се нове пореске обавезе више не нагомилавају.
Пето, потребно је преиспитати све закупе земљишта, пословних простора, оптичких и електроенергетских коридора и остале комерцијалне имовине и утврдити колико су постојеће цијене удаљене од тржишних.
И коначно, Влада као већински власник мора захтијевати вишегодишњи програм финансијске консолидације са прецизним показатељима: колико ЖИЦГ треба да добија из буџета, колико мора сама да приходује, колико мора да наплати старих потраживања и којом динамиком треба да смањује порески и комерцијални дуг.
Није довољно само покрити губитак
Жељезничка инфраструктура није обична компанија чији се успјех може мјерити искључиво профитом. Управљање пругама је дјелатност од јавног интереса и држава мора обезбиједити услове да жељезничка мрежа буде безбједна и функционална.
Зато није реално очекивати да се сваки километар пруге финансира искључиво комерцијалним приходима.
Али јавни интерес не може бити оправдање за финансијски систем у којем једна државна компанија годинама прави губитке, друге државне компаније јој дугују милионе, она сама дугује милионе за порезе и добављачима, цијене њених услуга годинама се не усклађују, а држава уговорени новац уплаћује са закашњењем.
Зато је извјештај за првих шест мјесеци 2026. године веома забрињавајући, чак иако је исказани губитак нешто мањи него у истим периодима 2024. и 2025. године.
Јер суштинско питање више није како покрити овогодишњих 3,12 милиона евра минуса.
Питање је како направити систем у којем се исти проблем неће поново појавити у извјештају за шест мјесеци или годину дана.
Одговор на то питање морају заједно да дају Влада, Министарство саобраћаја, ЖИЦГ и остале државне жељезничке компаније.
У супротном, држава ће наставити да пребацује милионе из једног џепа у други, док ће дугови остајати, а суштински проблеми црногорске жељезнице само бити одлагани.
Д.Обрадовић
