Ајковића тукли Куртијеви терористи, цијепали му црногорску ношњу, газили вјеру - власт у Подгорици срамно ћути
На Газиместану, гдје српска историја куца најгласније, гдје се не заборавља ни образ ни жртва,прекјуче, на Видовдан оборен је још један симбол — црногорска капа, српска душа под њом, и младост која се усудила да се појави у црногорској народној ношњи. Милош Ајковић, момак из Зете, ухапшен је, понижен и претучен од стране Куртијевих терориста обучених у униформе тзв. полиције, само зато што је стајао тамо гдје стоје часни, у одјећи која говори више од сваке ријечи.
Поцијепали су му ношњу, отели му заставу, покушали да му одузму крст с врата. Тражили су да се одрекне своје вјере, части, народа. Није попустио. Није пљунуо на своје. Није поклекао. Али јесте остао сам. Сам пред батинама, сам пред ћутањем званичне Црне Горе, сам пред издајом.
И гдје су сада државни органи Црне Горе? Гдје је сада Влада која себе представља модерном и европском, а ћути када се над њеним држављанима врши терор? Гдје је предсједник државе који је сликао рекламе за младе, али нема снаге да стане у заштиту једног од њих када га бију зато што је поносан на оно што је?
Ово није први пут. Али је први пут да се толико јасно покаже — све је продато од стране црногорске власти. Црна Гора, некад гнијездо части, сада ћути. Тридесет хиљада Црногораца је протјерано са Косова и Метохије током етничког чишћења од стране терориста "ОВК" и њихових савезника из НАТО-а. Није било истраге, није било протеста. Али је било признање. Да, Мило Ђукановић је, гле ироније, наградио етничко чишћење признањем лажне државе. Његов народ је нестао са Космета, а он им признао "државу"- Засновану на крви над Црногорцима и њиховом прогону. Засновану над попаљеним црквама тог народа и преоравању њихових гробаља.
И сад, његовим стопама иду Спајић и Милатовић. Док младић лежи у притвору, док му се кида ношња, док га туку зато што личи на претке — Влада ћути. Не само да ћути, него ћутњом одобрава.
Ово није политичко питање. Ово је питање части. Црногорска власт нема више изговоре. Ако ни сада не стану у одбрану свога народа, свога образа, онда нека кажу јавно: не представљамо овај народ, не представљамо ове људе, не представљамо ниједну ношњу осим оне коју нам је Запад обукао.
Милош Ајковић није хтио сажаљење. Рекао је: „Тражим правду.“ Али у Црној Гори данас правде нема. Само памћења. А оно ће, ако се овако настави, прецртати све оне који су ћутали када се газила част, тукла младост и кидала светиња.
Бар нека се зна — не у наше име!
