IN MEMORIAM: Јанко Влаховић - последња вожња легенде на два точка

Тешка и тужна вијест за све оне који су познавали вјероватно најпознатијег саобраћајног полицајца у држави, а знали су га макар "из виђења" сви који су чешће возили кањоном Мораче, али и другдје црногорским друмовима, јер је "од шале" стизао с југа на сјевер и обрнуто, попут митске птице тркачице

......

У саобраћајној незгоди на Врањини, у судару аутомобила и мотора, живот је данас изгубио Јанко Влаховић, један од најпознатијих саобраћајних полицајаца које је ова земља икад имала. Иако је од недавно био у пензији, остао је до последњег дана вјеран ономе што је волио највише – мотору, слободи пута и безбједности свих нас.

Рођен у Колашину, Јанко је највише времена у каријери провео управо патролирајући једном од најтежих и најзахтјевнијих дионица у Црној Гори – магистралом уз Морачу и Тару. Тај пут, пун клисура, тунела, одрона и непрегледних кривина, познавао је као свој џеп. За све возаче, домаће и стране, био је симбол реда и сигурности на том тешком терену.

Стизао је гдје нико није могао, често прије и од хитне помоћи и ватрогасаца, као пресретач на службеном BMW мотору републичке саобраћајне полиције. Његов “улет” на било коју тачку Црне Горе био је спектакл сам по себи – гласан, брз, одлучан. Холивудски изглед, став какав се виђа само у филмовима, а дисциплина и посвећеност какве више ријетко срећемо. Од Колашина до приморја, Јанка су препознавали по силуети и звуку мотора. А познавали су га и по томе што ријетко опрашта – био је правичан, строг и поштован. Нису га вољели прекршиоци, али су му се и они дивили.

Службу је започео 1984. године, а већ 1987. задужио први службени мотор, остваривши дјечачки сан. Више од 600.000 километара прешао је службено, а стотине хиљада приватно, у сједишту својих двоточкаша. Његова вјештина вожње била је легендарна – у потјерама, кроз шуме, магле, кише, кроз непроходно и заборављено. Нико му није могао умаћи, па ни они којима се праштало у свим другим случајевима.

Говорио је мало, али је све што је требало говорила његова појава. Награђиван је много пута – од државе, полиције, војске. Плакету безбједности, највише полицијско признање, добио је још 1990. године, потписану лично од предсједника Савезног извршног вијећа Анте Марковића. Био је шампион у спорту – као скијаш, стријелац, аутомобилиста. Није одолио ни банџи скоковима – с моста на Ђурђевића Тари скакао је с истим адреналином с којим је улазио у сваку потјеру.

Његове незгоде на мотору – од којих је чудом остајао жив и читав – само су додале тежину легенди. Једна од њих, када је летио 57 метара након изненадног изласка аутомобила из колоне, и даље се препричава. Устao је крвав, без свијести, па опет устао и питао ко је возио. Није праштао безобразлук, чак ни на магистрали.

У посљедњим годинама био је члан Мото клуба „Безбједност“, дијелио искуства, савјете, и планирао мирније дане са породицом. Они који су га иоле познавали, кажу да Јанко Влаховић није само био полицајац – већ  институција, симбол реда, храбрости и енергије.

Данас је Црна Гора остала без једног од својих најхрабријих синова пута. Отишла је легенда, али остаје у памћењу свих који су га знали, срели или само чули како пролази. Пуним гасом, правим путем, до краја.

Почивај у миру, Јанко. Путеви те неће заборавити.