Ракочевићев "Grossi de Breskova" – еп о граду, новцу и људској слабости
У народној библиотеци „Радосав Љумовић“ у Подгорици, синоћ је одржана промоција романа нашег познатог књижевника Мирка Ракочевића "Grosi de Breskova".
Представљању овог сјајног прозног дјела, уз аутора Мирка Ракочевића и модераторке Сузане Радуловић, говорили су проф. др Вук Церовић и др Радоје Фемић. Казивање професора Церовића о роману, преносимо у цјелини:Мирко Ракочевић је сигурно један од неколико најбољих савремених прозних писаца у Црној Гори. Написао је до сада три одлична романа, збирку прича и студију о уклетом пјеснику Ристу Ратковићу.Роман „Последњи сан у Нађмеђеру“ је писан у најбољој традицији логорашке прозе, у стилу романа „Један дан Ивана Денисовича“ и „Архипелаг Гулаг“ Александра Солжењицина.
Иван Денисович, јунак поменутог романа, све своје интелектуалне, физичке снаге, сво своје животно искуство и сво своје знање везује у једну тежњу, у један чвор муке, у једну жељу – појести барем два тањира супе од сточне репе и преживјети тај дан, не умријети од глади тога дана.
Живот – један дан.
Јунаци Ракочевићевог романа „Последњи сан у Нађмеђеру“, Црногорци које су Аустријанци заробили током Првог свјетског рата, кроз сво блато, кроз све муке, болести и патње носе као перјаницу наде сан да у ведро прољећно јутро виде Црну Гору са Дурмитора. Сан им се испуњава у предсмртном ропцу у сну, у блату и патњи Нађмеђера, јер се у стварности сан никада не испуњава.
Ракочевић је сликар бедема и цијепања јунака. У роману „Бедем“, једној дубокој и симболичкој сторији о Абди-паши, некадашњем заповједнику Бијелог Поља, и његовој кћери, исписан је усуд малих народа и старинаца, који нестају из стварности, али трају у легендама кроз вјекове. То је прича о искључивости вјера, које се међу собом руше и при том сатиру осјећајне и мислеће људе, којима се прошлост јавља као судбина које се не могу ослободити.
Последњи Ракочевићев роман „Grossi de Brescova“ („Брсковски гроши“) је, такође, роман о тврђави, о средњовјековном српском граду Брскову, који је имао ковницу новца једнако вриједног као млетачки грош.
Ово је занимљива прича о граду који функционише као живи организам, као колективни литерарни јунак, прича о моћним људима који живе унутар тврђаве, о рудницима у којима руду ваде, топе и кују у сребрне новчиће Саси, највјештији рудари тога времена. Роман је прича о нестварном граду: Писац схвата да градови као и људи имају судбину и трајање, своју младост, успон и залет, сутон суноврат и смрт.
Савремена прича о граду који живи, у ком пулсира живот. Лишен ширих историјских оптерећења, и то је битан квалитет дјела.
Роман почиње веселом сценом љубења момка и дјевојке, Десе и Милице, који у ведро прољећно јутро гледају с брда град у тврђави испод себе, с једне стране и дуги караван из Котора који улази у Брсково с друге стране. Гледају град који цвјета и витке момке, ратнике, који прате караван.
Ракочевић је насликао хијерархију власти и бројне увезане судбине јунака, житеља града, од заповједника Велизара кефалије, саског кнеза Блајбергера, његове кћерке Ане, Ханса де Бибериса, трговца, његовог сина Хенрика, најдаровитијег јувелира у Брскову, до поменутог рудара Десе и госпара, трговца из Котора, Миха Спице. Судбине јунака се прожимају и толико су повезане као да су у питању чланови исте породице, тако да једна несрећа распе плетиво живота цијелог града.
Роман је казивање о трагичним, неоствареним љубавима Хенрика и Ане, Десе и Милице, Миха Спице и Ане. У роману, као и у животу планирано се не остварује.
Колективни јунак романа је град и у њему три красна младића и двије дивне дјевојке у најужем језгру приче и сви су повезани привидним случајностима, у ствари чврстим везама у које их је уплео усуд.
Град у успону, пун живота и младости, урушава се одједном и пропада без повратка. Као и многи животи, градови и државе, и град Брсково у роману пропада због лакомости Ханса де Бибериса, трговца и градског снабдјевача. Он се договара са главним мајстором у ковници новца, такође Сасом, Јоханом, да кује тањи грош, али се превара открива, и у амбис руши и Брсково и новац и судбине свих становника Брскова.
Привидна срећа и полет младића и дјевојака из Брскова и свега насеља, завршава када се на једног од главних јунака Десе руши рудник власника Ханса, чији је Деса рудар. Сурови, похлепни Ханс тражи да се рудар осуди на сурову казну вјешања за ноге изнад рударске јаме, а конопац прекидају кад газда рудника нареди. Бездушни Сас Ханс наређује да се коноп пресијече док је рударево тијело висило високо изнад јаме и несрећни младић у дубоку јаму пада на главу и ломи кичму.
У животу бројних јунака овога романа деси се преломни тренутак кад јунак одједном заврши живот, а настави животарење. Код Десе то је тренутак кад му греда пада на главу, а рудник се обрушава на њега.
Хенрику се открива свијест о трагичности живота, када „зарони“ у умируће очи ланета кога је погодио стријелом, очи које су га просто усисале и неповратно му промијениле карактер и поглед на свијет.
Био је то поглед у смрт.
Судњи тренутак ковачу новца Јохану био је наивни пристанак на ковање тањег гроша, а Милици сазнање да је Деса остао инвалид. Михо Спица бјежи главом без обзира из града, који се окренуо против себе, у мећаву мрачне зимске ноћи у којој ће, сигурно страдати.
У роману се дословице остварују Његошеве максиме из „Луче Микрокозма“:
„У временом и бурном жилишту,
човјеку је срећа непозната.
права срећа, за ком вјечно трчи…
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком…“
Роман „Grossi de Brescova“ је лијеп роман, конзистентна проза, једноставне, логичне радње, која се плете у каузалном и темпоралном слиједу. Ликови су фино обликовани, оригинални и увјерљиви, слојевити и сложени, карактери битно различити. Неки од њих имају недокучиве фикције, које их просто извлаче из реалног свијета. Михо Спица, красан госпар, отмен, лијеп и паметан, у сну и често види коло дјевојака, коло црних дјевојака на пропланку, мрачни наговјештај зла и пропасти, ирационални страх у сегменту подсвијести, кога не разумије нити га се може ослободити.
Јувелир Хенрик кује само укоснице за дјевојчицу у коју се претворило убијено лане тужног погледа. Ово је као неко искупљење.
Роман се чита у даху.
Почетак и крај романа писац је урадио мајсторски. У ведро прољећно јутро радњу отварају усхићени погледи и пољупци младића и дјевојке и шарени караван који улази у град и тако у њега уводи свијет и уноси радост и живост. Караван најављује распјевани звук звона које вођа каравана носи о врату…
Ракочевић баш има дар за избор детаља. Читалац се многих детаља живо сјећа и послије заборављања радње романа.
Упечатљива је задња сцена романа Grossi de Breskova, у којој Которанин Михо Спица у мрклој ноћи скида са стуба срама несрећног златара Хенрика, седла коња и бјежи из града који се већ урушио унутра, кроз вијавицу и фијук вјетра.
Сам.
Контрасно су одражене повлашћене сцене романа, срећа, радост и усхићење заљубљеног момка и дјевојке у дивном јутру на почетку романа и злокобна, страшна сцена мрачне, мећавне, апокалиптичне ноћи самобиства, смрти и страха на крају романа.
И овај, као и претходна два Ракочевићева романа, боји тајанственост оностраног. Конкретно се пред крај романа уочи суноврата, у ком ће град пропасти у злочин и таму, јавља „једнопрсти“ да помогне пропасти града коју су становници већ иницирали. Зато се догађаји у даљем слиједу збивају у све већој тами и скоро наднаравном хуку мећаве.
Вјечне су само мијена и патња. Вјечно је вријеме и судбина која гради и разграђује.
Језик романа је лапидаран, ријеч једноставна и разумљива, бременита значењем.
Права радња се наслућује изван реченог. Роман је кохерентан, чврст, једно сасвим успјело дјело.
По овом роману вјешт режисер могао би снимити одличан филм.
Вриједи прочитати роман Grosi de Beskova и ја га од срца препоручујем читаоцима
(Српске Новине)
