Аксиос, Марија!

ПИШЕ: Перица Ђаковић

Можда су се неки који читају повремено или с времена на вријеме колумне са мојим потписом, упитали да ли сам се дао у тиховање, или што је наш нобеловац Иво Андрић написао да понекад дође вријеме када понеки заћуте и препусте ријечи и дјела другима. Они су, морам признати, били дјелимично у праву са таквим размишљањем, јер покушавати исправљати „криву Дрину“ још да ја знам никоме није пошло за руком па понајмање ће то поћи за руком мојој маленкости.

И сигурно да бих и даље тиховао, јер и вријеме је годишњих одмора, барем за наше политичаре, да не би овог Европског првентсва у атлетици гдје је једна Книњанка ни крива ни дужна постала хероина нације, нације којој је пришла због корјена својих предака и достојанствено заступала земљу коју је загрилила као своју некадашњу Крајину.

Ништа мање није се борила од чувених патриотских „Лавица“, од црногорских „Ајкула“, да не спомињем друге спортисте који су са више или мање успјеха бранили боје Црне Горе, попут „Соколова“ који су пречесто кад је то нација од њих понајвише очекивала остајали без крила, само са нејаким паперјем на себи.

Није та Марија Вуковић крива што ми имамо људе искривљене памети, што је за њих важније ко ће гласније да пјева химну држећи руку на срцу, срцу које су пречесто заборавили да „оставе“ на спортском терену. Нису ни они криви, такве су их створили наши квази политичари.

Сјећам се добро а и сви поштени грађани ће се присјетити текстова једног новинара који је чак знао да замјери нашим ватерполистима што у тишини прате интонирање химне, називајући их издајницима државе, заборављајући да су они играли под заставом те државе да се за њу жестоко боре, иако су сигурно могли за више новца то да ураде за неке друге националне боје. Зар је у свијету мало оних који су то урадили или и даље раде?

Сјећам се и када смо велику Марију обасипали хвалоспјевима када је Црној Гори донијела прву атлетску медаљу, када је постала јуниорска првакиња свијета, и то из земље која чак ни нема атлетски стадион.

Све јој могу оспорити, али таленат јој сигурно не могу, исто као ни љубав према земљи својих предака.

То што некима „патриотама“ смета што је она Српкиња из Книна одакле је са породицом морала у колони трактора да побјегне те 95-те због погрома званог „Олуја“ и кажу историчари највећег етничког чишћења у историји.

Након кратког боравка у Београду и Ваљеву породица се сели за Цетиње гдје отац добија посао у тамошњој штампарији.

То што је постала први црногорски спортиста која је освојила свјетску медаљу од осамостаљења Црне Горе и први пут је за једног индивидуалног спортисту свирана црногорска химна за успјех на глобалном нивоу, за такозване патриоте (само не знам ко им додјељује такво звање), славље је трајало кратко.

Разлог, који јој показаће се „патриоте“ неће опростити, збио се јануара 2024. године, када је у једном сумњивом медијском наступу државни грб са заставе неспретно назвала „жабом“.

Није вриједило ни њено искрено извињење гдје је навела да није имала намјеру да увриједи ни грб ни заставу а нити саму себе јер се она под тим симболом такмичи широм планете.

Да то извињење није било искрено, сигурно би Марија промјенила национални тим, али она то није ни помислила да уради, већ је и поред свих осуда, и то оних најцрњих, наставила да скаче баш под тим симболима и да Црној Гори доноси нове успјехе од којих је овај посљедњи из Бирмингема, гдје је иза себе оставила многе „фавориткиње“, баш за дивљење.

За то ново европско одличје Марији су честитке стигле од предсједника државе Милатовића (са Сарајевског филм фестивала), предсједника Скупштине Мандића и премијера Спајића, па и градначелника Цетиња Ђурашковића, а није пропустио прилику да се огласи и почасни предсједник опозиционог ДПС-а.

Очекујемо честитке и других политичара, који се башкаре на морској обали, помало успавани у неком клубу, кафићу или ресторану на, не очекујући усред љета такав успјех спортисткиње без мане и страха.

Да је којим случајем Марија скакала за неку сусједну нам земљу која је већ у ЕУ, како би се њен скок пратио по трговима, плажама, и каква би еуфорија услиједила након освајања европске медаље у „краљици спортова“, па они имају у себи не само већу спортску културу, него и патриотски набој на којем би много веће земље могле да им позавиде, па и већина наших спортских новинара који ни данас нису Марији опростили неспретност у изјави.

Марија заслужује све честитке, чак и од политичари патриота или такозваних грађаниста, на начин како је она заступала Црну Гору која хвата залет за што скорији улазак у ЕУ.

Господо, нећу сада ни о нашем европском полтронству, Сатлерима, трагичним пожарима, туристичкој сезони, обећаним градилиштима, ауто-путевима, ни о ДНП-овој интерпелацији о нашој вањској политици, језику, застави, нити о аеродромима гдје као и Марија и они сами стижу до успјеха за које мало ко мари у држави а требало би јер они баш у таквим условима постижу рекорде, нећу ни о држави, враћеним еурима повратком из приватних руку трајеката храбром одлуком ондашњег премијера.

Нећу ни о виноградарској прослави независности на папиру, а показало се баш ових дана колико смо независни и самостални у одлукама о држави као што се видјело оног августа прије шест година – ко нам у ствари поставља владе и министре и ко умјесто нас мисли.

То све и још по нешто остављамо за неку другу причу.

Сада извините што сам „тиховање“ прекинуо да бих као човјек, као грађанин Црне Горе из мале Боке Которске искрено и од срца честитао једној хероини Марији Вуковић која је са 34 године освојила европску бронзу и која је на тај начин обрадовала оне који искрено у души и срцу, а не у џепу, носе своју државу. ЖИВЈЕЛА МАРИЈА. АКСИОС МАРИЈА.