Нас и Руса 300 милиона: Црна Гора је уз Москву, народ санкције не признаје

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Јутрос ми је у мислима одзвањала стара пјесма Милоја Бубање – „Нас и Руса 300 милиона“.

И некако ми се чини да је данас потребнија него икада.

Јер док слушамо ту пјесму, не слушамо само бројку. Слушамо памћење једног народа. Слушамо Црну Гору која је Русију доживљавала као мајку и заштитницу, Србију која у Русији и данас види великог историјског савезника и, изнад свега, народе који су вијековима осјећали да припадају истом духовном и цивилизацијском простору.

А онда погледамо данашњу Црну Гору.

И питамо се - како смо дошли дотле да земља која је некада у Русији гледала заштитника данас гласа за санкције против те исте Русије?

Могу вајни политичари да пишу саопштења. Могу министри да објашњавају европске интеграције. Могу чиновници да нам говоре о „усклађивању спољне политике“.

Али народ памти.

И зато није случајно што у Србији, а и у највећем дијелу Црне Горе, Русија и Владимир Путин и даље имају снажне симпатије и пуну подршку.

Дакако, то није симпатија настала јуче, већ је нешто што је дубље од дневне политике. У питању  је памћење,. И захвалност на свему што је Русија за нас радила кроз историју.

И управо о томе сам јутрос разговарао са једним руским привредником у Бару.

Двојица људи, један Рус и један човјек са ових простора, иста мука. Туга.

Јер како да човјек из Црне Горе буде радостан док Рус гине у Украјини? И како да буде радостан док Украјинац гине од руске руке? Зар то није трагедија за оба народа? Или једног народа са два имена.

Зар Рус и Украјинац, без обзира на политичке границе, нијесу толико блиски по језику, историји, култури и православном насљеђу да свака њихова погибија мора да боли?

И ту долазимо до онога што многи људи на овим просторима осјећају, а што се у западним медијима често не жели чути.

Многи Руси и многи Украјинци нијесу жељели овај рат.

Обичан човјек жели кућу, породицу, посао и мир.

Али велике политике (читај западне, неонацистичке веома лесто)  имају своје интересе.

И зато данас гледамо како гину људи који су нам, у духовном и историјском смислу, блискији него што су то многи који нам данас држе лекције о демократији.

И док православни свијет крвари, они који су далеко од ровова броје милијарде.

То је оно што боли.

Јер ако је циљ био мир, зашто је оружја било све више?

Ако је циљ био спасавање живота, зашто се рат годинама наставља?

Ако је циљ био да се помогне украјинском народу, зашто се украјинска земља претворила у једно од највећих бојишта нашег времена?

Неко ће рећи: „То је геополитика.“

Ја кажем: не, то су људски животи.

И зато ми је данас важна порука Медведева, шефа Јединствене Русије.

Он је,читам, данас поручио да ће се специјална војна операција, прије или касније, завршити или бити обустављена под условима Русије. Истовремено је рекао да идеолошко супротстављање Западу тиме неће престати.

Може неко да воли или не воли Медведева.

Може неко да воли или не воли Путина.

Али Русија је данас очигледно одлучна да о својој безбједности, свом државном интересу и свом мјесту у свијету више не дозволи да јој одлучују други. Њој снага, посебно војна, али и економска, то дозвољавају. 

И управо зато многи у Србији и Црној Гори у Путину виде човјека који је рекао доста.

Не зато што желе да Украјинци страдају.

Напротив.

Многи који подржавају Русију управо говоре супротно - нека се овај рат заврши тако да престане погибија и да народи који су толико блиски поново почну да живе једни поред других.

За многе православне људе, овај рат има и дубоку духовну димензију.

Они га доживљавају као сукоб свијетова – не само држава, већ вриједности.

Са једне стране православна традиција, породица, вјера, национално памћење и право једног народа да сам одлучује о својој будућности.

Са друге стране, по њиховом доживљају, један агресивни либерални модел који све више одбацује традиционалне вриједности.

Неки вјерници зато овај сукоб доживљавају чак као борбу добра и зла, Бога и Сатане.

То је њихово духовно читање овог времена.

И није на нама да им забрањујемо да тако виде свијет.

Али једно морамо рећи - православље је већ превише страдало.

Превише је храмова, манастира, породица, свештеника и вјерника страдало кроз историју.

Превише је православне крви проливено да бисмо данас мирно гледали како се православни народи међусобно убијају.

Зато не разумијем радост оних који славе сваку руску погибију.

Не разумијем ни оне који славе украјинску погибију.

Нема православне побједе у братској погибији.

Ако Русија побиједи, највећа побједа мора бити да се рат заврши.

Ако Украјина сачува свој народ, највећа побједа мора бити да тај народ коначно добије мир.

Ако и једни и други поново буду живјели, онда ће то бити побједа над најгорим могућим исходом.

Зато, када ме питају зашто у Србији и Црној Гори постоје људи који подржавају Путина, одговор је једноставан.

Зато што му вјерују.

Зато што у Русији виде снагу која се није повукла пред притиском.

Зато што памте ко је био уз Србију када је Србији било најтеже.

Зато што памте руску подршку српском питању у Савјету безбједности.

Зато што памте историју Црне Горе и Русије.

И зато што многи од њих вјерују да Москва, ма колико њене методе биле спорне за оне који је посматрају са стране, суштински покушава да обезбиједи услове у којима ће Русија преживјети као самостална сила, а руски и украјински народ једнога дана поново живјети без ровова између себе.

То је поглед који постоји.

И није га могуће избрисати санкцијама.

Ни декларацијама.

Ни притисцима.

Ни медијским кампањама.

А Црна Гора?

Она може да гласа за санкције.

Али не може санкцијама да избрише чињеницу да у овој земљи постоји снажна русофилска традиција.

Не може да избрише Његоша.

Не може да избрише Светог Петра Цетињског.

Не може да избрише генерације које су Русију доживљавале као братску земљу.

Не може да избрише онај осјећај који и данас живи у многим црногорским кућама.

„Нас и Руса 300 милиона.“

Можда број више није важан.

Можда је важније питање колико је остало оних који још памте.

А ја бих волио да их остане што више.

Не да би неко ратовао.

Не да би неко мрзио Украјину.

Не да би неко славио погибију.

Него да бисмо сачували оно најважније - да православни човјек не заборави православног човјека.

И да једног дана, када оружје утихне, Рус и Украјинац поново могу да кажу један другом:

Брате, доста је било.

Јер православља је већ превише страдало.

А братске крви – још више.