Quo vadis Montenegro: Дан државности или дан замјене идентитета?
ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Негдје још у основној школи нацртао сам грб Књажевине Црне Горе на свесци, гледајући грб на капи на фотографији познатог никшићког фотографа Милића Обреновића, мога прађеда Шора Јелића из Озринића, перјаника и угледног човјека. Комунизам у пуном јеку, и наравно, сада покојна директорка школе (касније ватрена присталица ДПС-а) ме је казнила, чак ме је чупала за косу због мога цртежа, за који сам одмах био проказан од стране партизанских пионира, научених да у својим редовима одмах уоче и пријаве „пету колону“. Још тада се 13. јул славио као Дан устанка народа Црне Горе против окупатора и „домаћих издајника“. Слушао сам тада шта кажу прекаљени борци и партизани, гледао филм „13. јул“, али сам слушао себе, свој глас и предање предака, те сам имао другачију перцепцију тог 13. јула.
Све до Миловог вакта, који ево никако да прође – по оној „послије Тита – Тито“, тако и „послије Мила – Мило“, односно неки који га у свему копирају, додатно брукајући Црну Гору, која би, да може, од стида некад ускочила у Јадранско море. Дакле, у Миловом вакту се неко сјетио да у „Дан устанка“ угура и упакује и Дан државности, да одлуке Берлинског конгреса прикаже као Дан државности Црне Горе. Сад неуки и неупућени мисле да су нам западне силе дале државу, те да прије тога Црна Гора и Брда нијесу постојали, него нам је то неко тамо признао и дао. Е па – није нам нико ништа признао, понајмање Берлински конгрес, јер док су се господа из Берлина, Беча, Париза и Лондона купали у кадама са свјежим цвијећем, Црна Гора и Брда су крвариле и купале се у крви да би извојевале слободу.
Шта је са хиљаду година државности, од краља Бодина до данас? Шта је са државом Светог краља Јована Владимира, Немањића, Војислављевића, Црнојевића, Петровића? То се не рачуна, је ли? Него по укусу западних амбасада – они нас признали 1878. на Берлинском конгресу и од тада, ето, постоји Црна Гора, за коју јуче у Манитовцу на зиду, код Никшића, видјех да је неко написао латиницом да је „вјечна“. Чекај мало, путниче намјерниче – или постоји од 1878. до 1918, односно до данас кад је „отац нације“, парама које су покрадене од свих у Црној Гори, покрао и референдум и створио приватну, вазалну државу која нема суштинску независност и сувереност!
Дакле, тек имамо државу 147 година? Мало, брате, нешто. Не бих се сложио да нам је тога 13. јула 1878. било шта дато, посебно не независност и држава. Ми смо и прије тога имали књаза и владику, органе – какве-такве – власти; јесте било племенско друштво, феудалног типа, али имало је обрисе државе: имало је територију, војску, перјанике, власт – све то је држава.
Ту и такву Црну Гору, што рече и лијепо написа ономад Горан Даниловић, створио је народ старе Црне Горе, а Брда су се прикључила и дала и своју територију. Касније су се прикључила остала племена која данас чине Црну Гору. То формално признање је издејствовала царска и света земља Русија, која је приморала Велику порту у Стамболу и остале западне силе да признају фактичко стање на терену. Није то, дакле, било никакво давање ни признање. Јер ко је признао прву државу – и од кога – ако смо ми били 26. или 27. признати? Ко је тај који врши признање и ко му је дао тај мандат? Признање смо ми имали вијековима – на бојном пољу, а не на конгресима, јер смо показали да за рат требају права јаја, а не јаја у праху. Дакле, глорификација и давање димензије Берлинском конгресу је неоснована. Русија се, дакле, залагала за нас вијековима и дала нам је много тога, јер без ње нас не би било на мапи данас – а ми смо то чојствено и људски посљедњих година вратили Русији… како? Е, ето тако.
Да се вратим на 13. јул 1941, који данас, у земљи чуда, славе исти они који славе и 12. јул – не као празник апостола Петра и Павла, него као дан стварања НД Црне Горе под покровитељством Краљевине Италије и режима Бенита Мусолинија. Никако да се одлуче за кога су. За Крста, за зеленаше, федералисте, бивше комите и сараднике италијанске оружане и окупационе силе? Или су за Тита, Љуба Чупића, партизане, комунисте?
Све се измјешало и у тој симбиози разних идеологија им сметају само ЈВуО – Бајо, Павле, Јаков и остали народни „издајници“. Нико ни да помене да су 13. јула и Бајо, и Павле, и Јаков, и остала војска Краљевине Југославије били и на Кошћелама и на другим бојиштима тог кратког устанка који су Италијани брзо локализовали. Дакле, никако да се одлуче да ли су за краља, монархију, грб Краљевине Црне Горе с почетка моје приче – или су за петокраку, Тита, Љуба и остале комунисте.
Иду, гле чуда, на Сутјеску са барјаком званичне Републике Црне Горе (барјак је са монархистичким грбом – прим. аут.), а онда са истим барјаком на Томпсонов концерт у Загреб, и то са мајицама 369. легионарске дивизије, коју су Коча Поповић, Марко Јакшић и Радован Вукановић разбили средином јуна 1943. на Балиновцу, једва извукавши војску, или дио ње, из обруча. Уз иконографију заставе из времена НДХ, коју је носила 369. легионарска дивизија. Чудан неки народ. Поштеније би било изабрати страну – каква год да је – и бити на њој, тако да ће вас уважавати и они који се с вама не слажу. Супротно томе, слави се и краљ Бодин и битка код Туђемила – иако Црна Гора настаје пар вијекова касније; слави се 21. мај, 12. јул, 13. јул, Крсто, Тито, Љубо, Сутјеска, Олуја... Слави се „вјечност Црне Горе“, а онда 147 година од постанка – овдје нешто не штима.
На крају, Црна Гора је сада таква каква је – а таква је као кад бисте узели боцу најбољег црмничког вина, просули вино, а у боцу сипали сирће, а остала етикета вина. Па кад пробаш – осјетиш да то није вино. Тако је данас с Црном Гором – остало је име, а некад ни то – но је зову Монтенегро, а садржај није њен.
На Светог апостола Павла, љета Господњег 2025.
