Фалиш Црној Гори, твоје дјело је немјерљиво!
ПИШЕ: Мићо Лутовац
У овим тмурним временима, пуним издаје, блуда, продаје, и срамоте, фали нам један човјек више него икада — митрополит Амфилохије Радовић. Ђед наш. Не само митрополит, већ духовни барјактар, сабирач разједињених, тумач времена, глас Истине у свијету који се од ње уплашено склања. Данас, када се руши све што је Свето, када се слобода своди на хештаг, а вјера на подругљив мем, фали глас који је знао да подигне и да удари шаком о трпезу. Да поучи, али и да — ако треба — прокуне.
Фалиш, Ђеде, јер би само твоја ријеч помирила завађене. Ти који си под шатором на Румији молио за мир, ти који си у Пећку патријаршију уносио наду, ти који си у храму Христовог Васкрсења скидао прашину са историје да је народ не заборави. Гдjе си сада да видиш како твоји некадашњи блиски сарадници, попут Здравка Прекреченог, постају оно против чега си се ти животом борио — пиони Запада, без кичме и без коријена? Гдjе си да видиш како они који су стајали иза тебе у величанственим литијама, данас корачају усправно и истрајно ка поништењу срамног признања лажне државе Косово, док неки други, изненада искрсли, без борбе и без коријена, а школовани по западним програмима, сједе у фотељама и не смију ни да погледају путем својих предака?
Фалиш, Ђеде, јер би видио и подсјетио све да литије није покренула ниједна институција, него народ. Људи који нису имали ни ресурсе, ни дозволе, ни медије, него само иконе, барјаке и сузе. Црква их је одмах препознала и загрлила, а ти си их повео, благословио, обуо своје црне ципеле и кренуо с њима, корак по корак, молитву по молитву. А они који су први стали на чело — остају и данас на том путу, с мало снаге, али с пуним срцем. Само што им пут блокирају они који би хтјели и да буду Срби за локалну употребу како би истинским Србима очоплили гласаче, и да се допадну Западу, и да живе од свега, а вјерују ни у шта.
Фалиш, Ђеде, јер би сада видио јасно ко је издао, ко је прешао линију. Видио би како Запад, исти онај који те шкргућући трпио док си разобличавао лажи о “људским правима” и “евроатлантским интеграцијама”, данас руши власт у Београду преко студентских протеста и “грађанских иницијатива”. Видио би и да ни та власт није света, али би као некад са Вучићем, сјео, разговарао, па кад је требало — оплео, а кад је морало — пружио руку. Твоја је моћ била у истини, не у калкулацијама. Данас нема ко да каже истину без калкулатора у џепу.
Твоје дјело, Ђеде, није мјерљиво реченицама. Преко 600 саграђених или обновљених светиња. Свака камен по камен, свака као срце из праха извађено. Није то био грађевински подухват, него васкрсење народа кроз храмове. Сабирао си кости мученика, сакупљао главе закланих на Космету, по Ливадама, по Јадовну, по Глини. Окупљао си народ око себе, око Бога. Твоја ријеч је подизала, а кад је требало — и проклињала. Као Свети Петар Цетињски, знао си да се одрекнеш оних који се одричу Свете Русије, православног наслоња. Знао си да кажеш: “Ко се Русије одрекне, нек се Господ од њега одрекне.” А данас се одричу и Русије, и Косова, и Српства, и крста.
Фалиш, Ђеде, јер Црној Гори данас треба баш онакав — тврд, али благ. Србији треба глас који није у служби ниједне партије, већ само Свете Цркве и народа. Републици Српској треба пастир који неће заборавити њене мученике ни онда кад се свијет прави да не чује њихов крик. Косову и Метохији треба нови Амфилохије који ће опет обући црну мантију и стати пред олтар у Ђаковици, макар га чекали камен и псовка. Човјечанству, слободољубивом, треба глас који неће стати пред “приде” параде, “родне агенде” и модерне робовласничке слободе.
Фалиш, Ђеде. Да подигнеш глас кад сви ћуте. Да узмеш метлу кад се олтар затрпа прашином. Да опет запјеваш: “Не дамо светиње!” и да та пјесма пробуди све успаване душе. Фалиш, Ђеде, јер нам је остала само тишина — а твоја тишина није ни тешка, ни мртва. Њоме одзвањају звона са Румије, Хиландара и Ћелија.
Фалиш, Ђеде. Дођи у сну, ако не можеш у јави. Кажи нам шта нам је чинити. Јер без тебе — сви смо некако мањи, и слабији, и изгубљени.
