Амбасадор Лукашик: Русија нуди дијалог, Подгорица бира конфронтацију

Односи између Русије и Црне Горе налазе се у најдубљој кризи у савременој историји, без реалних назнака брзог опоравка, а одговорност за такво стање, према оцјени Москве, не лежи на руској страни – поручио је руски амбасадор Александар Лукашик у опширном интервјуу који је дао уреднику портала ИН4С Гојку Раичевићу.

Како је истакао, међудржавни односи су на „критичној прекретници“, ограничени без кривице Русије, упркос јасно израженим упозорењима Москве да кораци који подривају билатералне везе не могу донијети корист ниједној страни. Лукашик наводи да је Подгорица, слиједећи политику западних центара моћи, наставила да пооштрава санкције и учествује у антируским иницијативама, игноришући позиве за нормализацију дијалога.

Посебно наглашава економске посљедице такве политике по саму Црну Гору, истичући да су губици Русије занемарљиви, док се губици Подгорице, према процјенама домаћих стручњака, крећу и до 500 милиона евра годишње. Подсјећа да је укупни извоз Црне Горе у прошлој години износио 572 милиона евра, сугеришући да су ефекти санкција веома озбиљни.

Он указује да актуелна политика Црне Горе показује јасну намјеру да остане у „главном току западног свијета“, уз истовремено пребацивање одговорности за погоршање односа на Москву, кроз, како каже, „натегнуте оптужбе“ у вези са специјалном војном операцијом у Украјини. Лукашик истиче да Русија своје потезе види као одговор на кршења међународног права и да су ти ставови више пута јавно образлагани.

У том контексту, он оцјењује да је апсурдно прекидати руско-црногорску сарадњу због сукоба у Украјини, те покушаје да се тиме избришу историјске, културне и духовне везе између два народа назива неоправданим. Подсјећа да симпатије између Руса и Црногораца никада нису нестале, те цитира ријечи Светог Петра Цетињског – „Молите се Богу и држите се Русије“ – као опомену која и данас, како каже, има снагу.

Лукашик детаљно подсјећа на историјску улогу Русије у стварању и развоју црногорске државности, на финансијску, војну и институционалну помоћ, али и на кључну подршку на Берлинском конгресу 1878. године, када је Црна Гора стекла независност. Подсјећа и на династичке везе са Романовима, као и на заједничку борбу у Другом свјетском рату, наглашавајући да су такве историјске чињенице „златним словима уписане“ у односе два народа.

Осврћући се на период бивше Југославије, Лукашик указује да Црна Гора није имала кључну улогу у креирању спољне политике, али истиче да су Црногорци у вријеме сукоба са Совјетским Савезом показали висок степен солидарности са Москвом, што их је, како наводи, скупо коштало – подсјећајући да су чинили чак 21 одсто затвореника на Голом отоку.

Он наглашава да односи између Русије и Црне Горе имају више од три вијека традиције, подсјећајући да је прошло 315 година од првих контаката, као и 20 година од успостављања дипломатских односа са Руском Федерацијом. Ипак, оцјењује да је тренутна ситуација „без преседана“ и да не представља примјер који ће потомци памтити по добру.

Иако не крије песимизам, Лукашик истиче да Москва не жели да одустане од насљеђа сарадње и да вјерује да постоје објективни предуслови за њено оживљавање. У том правцу, како наводи, Русија је изнијела конкретне предлоге – од обнове директних авио-линија и либерализације путовања, до интензивирања универзитетске, спортске, културне и комеморативне сарадње.

Посебно наглашава да су ти предлози искључиво културног и хуманитарног карактера, али да нису наишли на адекватан одговор надлежних у Црној Гори, који су их, како каже, „у најбољем случају узели у разматрање“.

Ипак, Лукашик указује да у Црној Гори постоје политички актери који не подржавају политику несарадње са Москвом, те истиче да је Русија спремна на дијалог са свима који сматрају да европске интеграције не треба да буду препрека за добре односе са Русијом.

Говорећи о медијској сцени, он оцјењује да црногорски медији углавном преносе западне наративе о сукобу у Украјини, које описује као пристрасне и усмјерене против Русије. Посебно критикује употребу термина „руска агресија“, истичући да је ријеч о правном појму који може утврдити искључиво надлежни међународни суд.

Лукашик наводи да се ставови руске стране повремено појављују у медијима, али да су, како каже, „утопљени у поплави искривљених информација“, које укључују гласине, спекулације и, како тврди, намјерно погрешно представљање чињеница.

Он износи став да је украјинска криза посљедица настојања Запада да оствари предност на рачун безбједности других, указујући на ширење НАТО-а ка истоку као кључни фактор. Украјину описује као инструмент у покушају да се Русији нанесе „стратешки пораз“, уз тврдње о прогону руског језика, културе и вјерских слобода.

Истовремено, истиче да Русија тежи политичком и дипломатском рјешењу сукоба, али да не види алтернативу наставку војне операције уколико не дође до напретка у преговорима. Као услове за мир наводи неутрални статус Украјине, искорењивање, како каже, нацистичке идеологије и гаранције права руског становништва.

Амбасадор тврди и да је Русија често мета фалсификовања и инсинуација, чији је циљ подстицање русофобије и продубљивање подјела између Подгорице и Москве. Посебно одбацује оптужбе о „малигном утицају“ Русије на Балкану, називајући их неоснованим и пропагандним.

Подсјећа и на бројне, како каже, неутемељене тврдње о руском мијешању у изборне процесе, сајбер нападима и наводним покушајима државних удара, указујући да су поједини судски процеси окончани ослобађајућим пресудама.

Истиче да Русија нема намјеру да дестабилизује земље региона, већ да гради равноправне односе уз поштовање принципа немијешања у унутрашње послове.

Говорећи о слободи медија, Лукашик наглашава да Русија подржава слободу говора, али и указује на одговорност медија да се придржавају професионалних стандарда и избјегавају ширење пропаганде и мржње.

Када је ријеч о НАТО-у, Лукашик оцјењује да чланство Црне Горе у Алијанси представља један од кључних фактора који отежавају нормализацију односа са Русијом. Наводи да Подгорица, као чланица, прати политику која је често усмјерена против Москве, те да размјештање НАТО снага и инфраструктуре у близини руских граница Москва доживљава као директну безбједносну пријетњу.

Он указује и на ангажман црногорских војника у НАТО контингентима у Бугарској и Летонији, као и на учешће у програмима подршке Украјини, оцјењујући да таква политика повећава ризик од шире војне конфронтације.

Лукашик закључује да даље заоштравање односа не може донијети корист никоме, те да би стабилност и безбједност требало да буду заједнички интерес свих актера на међународној сцени.