ПИШЕ: Игор Ремс
Овај мој став, заправо апел, не мора нико да чује иако се тиче града, заправо културе у овом граду, и није намењен само читаоцима већ и онима који доносе одлуке.
Жалосно је да се ништа не мења, политика одлучује чији и који политички кадрови ће покрити јавне институције, установе, по дубини не размишљајући о последицама које могу да уследе због незнања, некомпетентости али и због личног анимозитета преме појединим припадницима одређених етничких група, према њиховом језику, писму, националности. А све пршти од гламура, лажног сјаја, испразне елоквентности, наратива који је ту само да заведе неупућене (да ли заиста у овом граду има неупућених?) а иза тих маски лежи расна и верска дискриминација, нетрпељивост, бахатост, ароганција и мржња, Мржња као последња карика у градацији заслепљености и бетонираног ума.
Да ли овај град може да се пробуди?
Да ли има потребу да културна установа овог града буде објединитељ свих грађана а не само оних са чланском картом и подобних, рођака, кумова и пријатеља?
Друштво које жели у ЕУ не може да дели грађане на подобне и неподобне или може али то више није демократско друштво, знамо како се зове, бар нисмо толико наивни!
"У суштинском смислу култура представља темељ сваког друштва, јер она сублимира све креативне, умјетничке и стваралачке потенцијале једне заједнице, било да они потичу из наше далеке прошлости или су одраз савременог доба које живимо. Она нас учи солидарности и подсјећа да смо дио нечег већег, повезани са прошлошћу али и одговорни за будућност.
Кроз своје различите аспекте, који се не односе само на књижевнике, ликовне умјетнике, музичаре, позоришне и фимске ствараоце, већ и на успостављени систем у култури, његову одрживост и социјалну кохезију – култура обликује свакодневни живот припадника једне заједнице, побољшава квалитет њиховог живота, али доприноси и развоју те заједнице у цјелини".
Цитирао сам директора ЈУ Културни центар. Текст испод којег бих са неподношљивом лакоћом ставио свој потпис. Текст се у сличном тону наставља афирмативно, позитивно „глобално искуство показује да она друштва која културу интегришу у своје развојне политике, постају просперитетнија, а њихови чланови мотивисанији да учествују у дефинисању и креирању садржаја који имају карактер заједничког интереса..."
И, тако, могао бих до краја да цитирам али проблем није у тексту, проблем је у делању или још боље рећи НЕ ДЕЛАЊУ, и не доприноси развоју те исте заједнице, већ супротно - одмаже иницирајући нове поделе и нетрпељивост. Заправо, народским језиком речено или народном мудрошћу - ово је кукавичје јаје, симулакрум у којем живи наш вољени град.
С обзиром да као грађанин света, песник и сликар, имам пријатеље на свим меридијанима у посету је требао да ми дође, 22. новембра, мој друг, колега-писац из Цариграда. Одмах сам помислио – сјајно, и контактирао библиотеку и мог школског друга да разговара са Исламским центром како би уприличили овом приликом две књижевне промоције мог, заправо нашег госта. Јавила ми се Соња Лалевић, са којом сам, заиста у доброј коресподенцији, разменио неколико порука о обавезама које би имао Центар, о преводу текстова са турског или енглеског, послао јој доступне текстове, и о свим осталим варијацима када је у питању представљање уметника који је странац. На крају наше коресподенције потенцирала је да она не може самостално да одлучи већ директорка центра која је на службеном путу, па када се врати разговараће са њом и пренети ми одговор. Започета комуникација датира почетком месеца октобра. Оставио сам неколико дана да обави разговор и ништа! Нема одговора, шаљем поруке једну, другу, трећу...24. октобра шаљем поруку:
Соња добар дан, свестан сам да мој колега писац није Орхан Памук али ипак долази из једне велике земље и 20 - милионског града... и немој да Ти је непријатно ако немаш сагласност директора центра да ми то кажеш...идемо даље јер време је све краће...
Последње моје јављање је било 30. октобра.
Оно што боли је ЋУТЊА, охолост, безосећајност, непримерена дрскост.
Да не бих био баналан - моје питање челницима града: да ли оваква особа заслужује да буде директорка ЈУ Културни центар, која треба да сабира, да има разумевање за све грађане нашег града, баш онако како дотична наводи у цитираном тексту.
Осим тога несхватљива је, заправо , без преседана, диктатура над особљем центра!
Жалосно је да овај есеј о узалудности једног трајања неће покренути оне који одлучују, а неће јер су сви из истог шкартоца.
Заиста, штета!
Quo vadis, граде?