HIC RHODUS, HIC SALTA: Деспот Стефан Лазаревић Високи

ПРИРЕДИО: Игор Ремс 

Стефан Лазаревић Високи (око 1377–1427), деспот српски, свети блажени.
Спомен 19. јула

Рођен је око 1377. године, као најстарији син благочестивих српских владара, великомученика Лазара и свете Милице.

 Након што му је отац пао у Косовској бици, постао је кнез српски 1389. године. У то време био је приморан да се призна као вазал турског султана, али је покушао да ојача централну власт и уједини српске земље.

 У настојању да се ослободи турске зависности, склопио је савез са угарским краљем, од кога је добио Београд по цену фактичког признања мађарског протектората над Србијом. Стефан је Београд учинио престоницом своје државе.

 Године 1402. стекао је независност од Турака и почео да носи титулу деспота која му је додељена у Цариграду (прим. аутора). Од 1426. године, Стефанова моћ се проширила на Мукачевско господство, где је био покровитељ хришћанства.

 Успео је да одржава повољне односе и са Турцима и са Мађарима, доказујући се као вешт дипломата и ратник. Успео је да спасе земљу од уништења, па чак и да прошири територију својих поседа на Саву и Дунав и до Јадранског мора. Такође је развио привреду, посебно рударство; под њим се развијала књижевност и уметност. Свети деспот се показао као ревностан градитељ храмова – саградио је манастире Манасију, Раваницу, Копорин, Велуће; цркву у Београду. Постао је велики добротвор поробљених саплеменика, трошећи благајну на помоћ онима којима је потребна.

 Поштовао је успомену на свог светог родитеља и српске војнике који су погинули у Косовској бици.

Умро је 19. јула 1427. године.

 Житије светог деспота написао је његов савременик, Константин Филозоф, након чудесног виђења које је имао: сам Стефан се јавио и наредио Константину да напише ово житије. У списима састављеним убрзо након деспотове смрти, он се већ назива светитељем; назива се „блаженим и светим“ у једном српском родослову написаном око 1597. године и у другом састављеном у другој половини 17. века. Крајем 16. века, српски монаси у преписци са папом Климентом VIII указали су да се „тело светог деспота“ налази у манастиру Раваница. Бројне слике светог Стефана познате су у старим српским црквеним сликама, где је приказан са ореолом и потписом „свети краљ“.

 Од 15. века, поштовање светог Стефана проширило се и на Русију, где је наведен као светац у литургијским рукописима. Од 17. века помиње се међу свецима у неким чешким календарима. Неки истраживачи уметности чак верују да се његова скулптура налази међу угарским владарима у римокатоличком манастиру Свете Богородице на Птујској гори.

 Митрополит београдски Димитрије, будући озбиљан црквени историчар, предложио је Архијерејским саборима Краљевине Србије 1907. и 1912. године да се име деспота Стефана Лазаревића заједнички уврсти у диптих светитеља. Као главни разлози за то у то време назначени су његов допринос изградњи нових цркава и развој књижевности.

Међутим, питање није решено због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата. Тек на ванредном Архијерејском сабору у Пећи 26–27. августа 1924. године, питање је поново покренуо патријарх српски Димитрије. Сабор није постигао једногласност: било је гласова за стварање комисије, више епископа – митрополит скопски Варнава (Росић), епископи битољски Јосиф (Цвијовић), темишварски Ђорђе (Летић), вршачки Иларион (Радонић), рашко-призренски Михаило (Шиљак), жички Јефрем (Бојовић) и бачки Иринеј (Ћирић) – изјаснили су се у прилог трезвеном и опрезном приступу.

Коначно, патријарх Димитрије је, на бденију 19. јула 1927. године (500 година од смрти деспота Стефана, прим. аутора) прогласио деспота Стефана светитељем, предложивши да Сабор уврсти његово име у диптих светих. Истовремено, патријарх му је написао службу.

 Овако Руси виде Високог Стефана

Витешки ред Змаја – деспот Стефан Лазаревић, први међу једнакима :

 (О позицији деспота Стефана у витешком реду)

 Извод из Житија деспота Стефана од Константина Филозофа: „…кад је утврдио право пријатељство са западним (владарима), кад је у град по имену Будим ишао, где су се сабрали западни краљеви и друга господа код краља угарског, (који је требало да иде) у Констанцу и Рим на крунисање, деспот Стефан је изнад свих и пред свима најсветлији био и више од других видео се као месец међу звездама, и из далека свако га је (могао) опазити; сви његови савети (беху) чврсто на (свом) месту…

 Овај (деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: ‘Мени деспот даде витешки чин’“.

 Витешки ред Змаја формиран је 12. 12. 1408. године, а основао га је угарски краљ, каснији римски цар, Жигмунд Луксембуршки. Ред је за заштитнике изабрао светог Ђорђа и свету Маргарету, а разлог оснивања реда био је заштита хришћанске Европе и хришћанских вредности које су биле угрожене од младе азијске цивилизације која је имала намеру да агресивно наметне своју веру и културу.

 Двадесет четири најдостојнија европска витеза тог доба, личности високих моралних принципа, елита у најширем значењу тог појма, били су чланови првог реда Змаја. Почасно место првог витеза према оснивачкој повељи, први међу једнакима, био је деспот Стефан Лазаревић, господар Србије.

 Први чланови су били: деспот Стефан Лазаревић, гроф Херман Цељски, палатин Никола Горјански, Јанош Томаш, Стибор од Стиборице, Јаков од Сент-Лаца, Јован Моровићки, Филип Сколари, Никола Сечењи, Карло Крбавски, Јанош Олшан, Петар Левој, Никола Чаки, Павле Бесењи, Павле Печујски, Михаило Надежди, Петар Перењи, Иван Горјански и Имре Перењи као секретар, канцелар.

 Поред двадесет четири члана, изабрано је још витезова који би у случају смрти неког од витезова могли да ступе на његово место, али тек пошто су прошли период пробе од годину дана.

 Краљ Жигмунд Луксембуршки је желео да небески поредак преслика на земљу, тако да је све везано за датум оснивања реда Змаја, до броја витезова који су га чинили, њих двадесет четири, било пропраћено хришћанским смислом и речитом симболиком.

 Симбол витешког реда Змаја био је змај са крстом на својим леђима, репом обавијеним око сопственог врата, а част да се носи такво обележје на својој витешкој опреми и застави био је, и остао, симбол највећег могућег господства (достојанства).

 Интересантно је знати да је Високи Стефан био изузетне висине, преко два метра, и непобедив на свим витешким турнирима који су у том времену организовани. Његова изненадна смрт била је последица пада са коња (прим. аутора).

Извор: Занимљива историја и географија