ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Наш славни Призрен, Цариград српских царева, помиње се и у римско време, као Теранда. Грци су га звали Приздријан и Приздријана. Наш га је народ и ранијих векова звао: Призрен, Презрен, Призрин, Приздрен, Прездрин. Турци су га наводили: Торзерин и Персерин. Наше народне песме зову га белим, убавим и питомим местом, српским Цариградом:
„Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду.“
Као место са владичанском столицом Призрен се помиње први пут 1019. године. Призренски владика, у 11. и 12. веку, био је потчињен охридском архиепископу. Почетком 13. века, Свети Сава је на ту епископију довео Србина владику и потчинио га новој српској архиепископији.
Као трговачко место Призрен се истакао нарочито у 13. и 14. веку, када је био једно од најважнијих места у српским земљама. Особито се Призрен подигао за владе краља Милутина и царева Душана и Уроша, који су радо живели у њему или у дворцима у околини његовој. Око 1289. године у Призрену се бавио краљ Милутин. Наши цареви Душан и син му Урош имали су царски дворац у Призрену и у Рибнику, близу Призрена на подножју Шар-планине. Цар Душан је близу Призрена, у клисури Бистрице, под Вишеградом, подигао 1348–1353. год. манастир Св. Арханђела Михаила и Гаврила. Манастир се почео зидати 1348. године, а већ 1349. покривен је оловом из Трепче. Изнад манастира био је „горњи град Кула“ или Вишеград, који се сада зове Стара Каљаја и Дрвен Град, а Турци су га звали Киз – или Иски и Каљаја. Вишеград је служио манастиру као пирг (кула), где су калуђери ослањали и чували манастирске драгоцености, жито и вино манастирско: „да јест житница и виница и местохранилница црквена место пирга“, наредио је цар Душан.
Испред опасности (као 1372. због приближавања Николе Алтомановића с војском), у манастир и његов град (Вишеград) прибегавали су дубровачки трговци из Призрена. У манастиру самом сахрањен је његов оснивалац, српски цар Душан. У 15. веку помиње се (1418) „Архангел више Призрена града“. Манастир је пропао и почео да се руши вероватно после пада Призрена, за владе турске; манастирске рушевине покриле су собом и гроб!
Овако је о царском граду Призрену писао Коста Костић у чланку “Наши градови на југу / Призрен“, Београд, 1922. године Господње.
Нисам имао времена, заправо нисам планирао, а и да будем потпуно искрен, нисам ни знао шта ме чека када ступим на тле „новостворене државе“, да бар једну ноћ преспавам у Призрену. Неки унутрашњи пламен је захватио моје тело, лепота града ме је стиснула, давила, гледајући тиху Бистрицу која је носила нека давна, прохујала времена… Као у магновењу све је то затитрало у мојим очима!
Замишљао сам како тек изгледа град када се лагано, кроз крошње дрвећа, почне провлачити сутон, упале прве светиљке и оживе ресторани, конобе, чајџинице, сластичаре… са обе стране реке, мириси нападну чула, када све оживи младошћу, животом…
Никако нисам могао да разумем владу Црне Горе када су део Србије признали као независну државу после свега што смо заједно проживели?
Добро, политичка елита ДПС-а је била толико компромитована разним скандалима (шверц цигарета, наркотика, белог робља, оружја, прање новца, срастање „елите“ са мафијом, корупција, непотизам…) да је то била сламка спаса како би и даље остали на власти и наставили са бесомучном пљачком, али народ црногорски је чином пристајања и ћутњом изгубио чојство и достојанство! Као обичне крпе, ДПС је са њиме обрисао унеређен под и бацио упраљане крпе у канту за смеће!
Један, сада већ бивши црногорски политичар, врло елоквентан, проговорио је о овом врло сложеном и још увек нерешеном проблему:
„Метохија је историјска територија за коју је црногорска војска проливала крв у борби са Османлијама. Ако Србија жели да поклони Метохију Албанији, Црна Гора мора испоставити своје захтијеве! Цијеним да Србија прије треба да поклони Метохију Црној Гори, него Албанији.”
Садашња власт се договорила да се ипак узму, пре свега, фотеље! И браниће их као и прошла власт! Шта је ту Косово и Метохија? Баласт, адут, реторичко питање, прошлост?
Реторика је само предизборна прича у којој се пецају наивни! Живот је потпуно оголио ову власт, ни смоквино лишће ништа ту не помаже! Ко хоће да види, али нисам сигуран да ико то више и жели! Као што певаше Бијело дугме: „Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш.“
Ми смо ту само покисле птице…
(Наставиће се)
