ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Француски слависта је написао да су Срби Мајка свих народа а да је Србски језик Мајка свих језика.
Словени су они који „слове“, који говоре, а Немци су „неми“. Сви древни народи су тако сматрали: ко говори нашим језиком, наш је; ко не говори нашим језиком, не говори уопште. Тако је било и код старих Грка: „Јелини“ су „светлоумни“, а „варварос“ је онај који не уме да прича. Тако је велики грчки говорник у својим чувеним говорима “ варварос” називао Филипа и Александра Македонског, што јасно побија тезу да су они били Грци!
Порекло велике индоевропске групе народа који се зову Словени није сасвим јасно: постоје многобројне теорије, од тога да су сви са Дунава и балканских простора, преко мишљења да потичу из индоиранске колевке, из новгородске области, са простора који се пружао од Висле до Балтика, са Карпата, итд. Било како било, јасно је да су словенски народи истог порекла, Сипријан Робер је ту децидан али и многи други истраживачи, и да, иако раздвојени по конфесијама ( православни, римокатолици, протестанти), имају много заједничких особина. Тема овог текста није порекло Словена, мада је о томе овде много пута писано, него везе Срба са Западним Словенима, у овом случају са Словацима, од кад постоје подаци, а они постоје негде од Средњег века.
Средњовековни додири
Српски шајкаши су се у Горњој Земљи, данашњој Словачкој, појавили за време Стефана, краља Угарске, још у 11. веку, а Бела Четврти им је, за заслуге у борби против Фридриха Аустријског, у 13. веку даровао повластице. Матија Корвин је организовао српске шајкаше за борбу против Турака по начелима породичне задруге. Милош Белмужевић, српски племић из Зете ( 15. век ), после пада тврђаве Медун, боравка у Сребреници и Јагодини, отишао је у Горњу Земљу. Дмитар Јакшић се у војсци Матије Корвина истакао у боју против Пољака 1474. године, па је и он имао поседе у Горњој Земљи. Војничком славом су се, у 16. веку, овенчали Радич Божић, војвода Дели Марко, племићи Овчаревићи. Радослав Челник, војвода славног српског вође, цара Јована Ненада, прелази у службу хабзбуршког цара Фердинанда, и добија поседе у Горњој Земљи, у близини Тренчина.
Велику славу је стекао војвода Павле Бакић, борећи се против Турака. Бранио је Беч 1529. године, и добио титулу „Узвишени“, па је на својим поседима у Горњој Земљи населио многе Србе. У кањону Трнавке, у Малим Карпатима, имао је замак Оштри Камен, звани „Орловско гнездо“. Године 1537. добио је титулу деспота, а погинуо је ратујући против Турака у Славонији. Српски шајкаши су бранили границе од Ђура и Коморана у Словачкој до Драве, Муре и Саве.
Славни град Коморан
Средиште шајкаша у Горњој Земљи био је Коморан, који Турци никад нису заузели, чак и кад су, 1594, освојили све тврђаве на Дунаву. Коморан је одбранио српски јунак Вук Станчић. Срби из Коморана били су богати и способни људи, који су имали изванредно организовану црквену општину. Јакоб Толи, аустријски путописац, у 17. веку бележи:“Овде живи народ као што га нигде нисам видео. Сваки је весео, расположен и срећан. Човек би помислио да је овде сваки дан светковина и вечита свадба. А свему је узрок што велика гомила војника, и множина чиновника, живи на плодној земљи у изобиљу и великом благостању.“
Коморански Срби су најорганизованије дочекали Велику сеобу свог народа са турских територија 1690. године. Коморанци – велики јунак Јован Монастерлија и учени Адам Фелдварија – били су најважнији сатрудници патријарха Арсенија Чарнојевића приликом тражења привилегија од цара Леополда. Сеобни Срби су у Словачкој, између Мораве и Трнаве, имали, између осталих, насеља: Осријеж, Буково, Бановце, Борски Микулаш, Борски Петер, Куклов, Моравски Јан, Бохдановце. У Коморану је проповедао славни рачански калуђер, Гаврил Стефановић Венцловић.
Пожун - Братислава, српско училиште
Током 18. и 19. веку у словачким училиштима било је преко две хиљаде српских ђака и студената. Историчар Љубивој Церовић истиче:“Опредељење Срба за школовање у Словачкој било је резултат уверења да ће међу словачким протестантима наћи савезнике у борби против католицизма и унијатства“.
Словачки просветитељи, попут Матеја Бела, Јана Томке Спаског и Јозефа Бенцлера имали су снажан утицај на Србе. Павел Јозеф Шафарик, извесно време директор гимназије у Новом Саду, незаобилазна је личност српског културног препорода.
Људевит Штур и Јан Колар, проповедници свесловенске узајамности, такође су имали уплив на српске интелектуалце. Велики број значајних Срба, од историчара и дипломате Павла Јулинца, преко архимандрита Јована Рајића, Доситеја Обрадовића и Теодора Јанковића Миријевског, све до Димитрија Давидовића, Змаја и Светозара Милетића, учили су у Словачкој. Године 1838, српски студенти су у Пожуну (будућој Братислави) основали Друштво и књижницу српску, која је имала значајну улогу у србском културном самоодређењу.
(Кориштени извори из часописа “ Геополитика”)
