„Овом, овом...“ или: Коме сметају заставе под којима је Црна Гора живјела, ратовала и трајала?

ПИШЕ: Томо Т. Велички 

„Овом, овом… како да га назовем, Бећиру…“ – написала је на Фејсбуку некадашња највиша функционерка СДП-а Драгиња Вуксановић, очигледно дубоко потресена што је државна награда додељена човјеку који, пазите сад, „негира Црну Гору и црногорску нацију“. И све то уз поетски додатак: „ОТЕТО – ПРОКЛЕТО“. Као да се унапријед припремала за „гусларско вече“.

Али, вратимо се стварности. Бећир Вуковић није неки „овaj, овaj“, већ један од најистакнутијих живих писаца Црне Горе, син ових планина и завичаја, човјек чији је животни и књижевни траг дубљи од свих изборних резултата СДП-а од оснивања. 

Али ако је критеријум био „ко негује све што Црна Гора јесте“, онда је Бећир одавно заслужио оно што му је сада и званично признато.

И ту долазимо до суштине Драгињиног бола: сметају јој заставе. Не било какве, него по њој српске, које су вијориле на пријему у Вили Горица поводом предстојећег Дана државности Црне Горе. Сметају јој и људи који носе Црну Гору у срцу, а не у маркетиншком споту. Смета јој, не треба сумњати, и ћирилица. Та иста ћирилица којом су исписане повеље Стефана Немање сина Рибнице односно Подгорице, Законик цара Душана, сва заоставштина Светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, краља Николе, Марка Миљанова, Миљана Вукова и сва историјска документа старе Црне Горе. А данас – и даље – ћирилица се учи у школама прије латинице. И опет ће. Зато што је то једина воља народа, а не хира бирократије.

Сметају јој и Андрија Мандић, и Бећир Вуковић, и све што подсјећа да је прошло вријеме када је убједљива мањина управљала већином, када су нам се преко ноћи подметали нови „идентитети“, фалсификоване заставе и хибридне историје. 

Сметају јој они који нису спремни да се одрекну историјске, вјерске и културне вертикале Црне Горе – само зато што то некоме на Цетињу или у Бару тако више прија.

Али шта да се ради. Данас су, на радост већине грађана, у Црној Гори поново присутне и застава под којом је Црна Гора пролазила своје најславније тренутке, и ћирилица као темељ духовног идентитета, и Мандић и Бећир – сваки на свом мјесту. Не као „освајачи“, већ као домаћини.

Па драга наша Драгиња – ако вам је за утјеху, има вас још који носталгично тугујете за временом кад се историја Црне Горе могла преправљати на једном партијском састанку. Али то вријеме је прошло. И неће се вратити.