Повратак части: Пјесник народа и графичар духа – достојни носиоци 13. јулске награде
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Постоје тренуци у историји једног народа када правда, иако касно, ипак стигне. Овогодишња додјела Тринаестојулске награде пјеснику Бећиру Вуковићу и графичару Вељу Станишићу јесте управо такав тренутак. Потврда да Црна Гора, ма колико ломљена и обмањивана, ипак није заборавила своје коријене – нити оне који их његују.
Бећир Вуковић није само књижевник. Он је пјесник народа који је створио Црну Гору, народ чије је страдање било темељ њене слободе. Пјесник који својим стихом не ласка тренду, него брани истину. Његова ријеч није плаћена, него проживљена – и зато боли оне који би да Црну Гору виде као земљу без коријена, без Бога, без Цркве.
У времену када је постало модерно пљунути на све што је православно, све што је српско, све што је историјско – Вуковић није ћутао. Није се повукао. Није се умилио гласовима грант-колумниста, амбасадорских чиновника и умишљених грађанских богова.
И управо зато данас Вуковић смета. Не због онога што је рекао, већ због тога што није прећутао. Зато што није писао по диктату, већ по савјести.
Слично је и са Вељом Станишићем, једним од најистакнутијих савремених црногорских графичара. Његови радови нијесу пука техничка мајсторија – они су слика душе народа. У сваком потезу, у свакој сјени, осјећа се дубина културне меморије. Његова графика није пуки естетски чин – она је својеврсни молитвени запис, истрајна борба против заборава. Он не ваја камен, али реже тишину и свједочи трајање.
Свечаност уручења највећег државног признања одржана је у монументалном простору Виле „Горица“, у атмосфери која је сама по себи говорила више од многих говорника. Простор у којем су се појавиле скоро све историјске заставе Црне Горе – од црвено-златне краљевске, преко тробојки, до народних барјака са светосавским крстовима – био је симболично свједочанство о континуитету једне истинске, неискварене Црне Горе. Црне Горе која није настала 2006. године, него много прије тога, и која не пристаје да јој се историја кроји по мјери партијских интереса.
Посебну тежину има чињеница да је цијели амбијент био у духу ћирилице – писма на којем је исписана сва истинска историја Црне Горе, осим оне двије деценије када су је покушавали преписати разни „реформатори“ из редова ДПС-а, СДП-а и њихових сателита. Црна Гора је ћирилична и српска у свом темељу, у својој књижевности, у свом духовном и културном наслијеђу – све остало је била лаж, увозна конструкција, кратак историјски експеримент.
Признања је уручио предсједник Скупштине Андрија Мандић – човјек коме припада вријеме части, а не вријеме подаништва које је побиједио. Његово обраћање било је тише од вапаја мржње на који смо навикли, али много гласније у суштини. Та слика – Вуковић, Станишић, Мандић, ћирилица, тробојке – биће запамћена као тренутак када се Црна Гора бар на тренутак огледала у свом изворном облику.
Упоредо је, међутим, сасвим очекивано, отпочела галама “грађанских” екстремиста, носилаца културног безосјећаја, који вриште због награде додијељене Вуковићу. Проблем није Вуковић – проблем је што он припада народу који је преживио њихову државну машинерију, који није нестао под њиховим прогласима, законима, лажним комисијама и избрисаним таблама.
Та иста екипа, не тако давно, додјељивала је Тринаестојулску награду Андреју Николаидису – човјеку који је за православље у Црној Гори рекао да “смрди као кужна лешина, све до неба”, и који је вјернике и свештенике Српске православне цркве назвао “злочиначком паством и поповима зликовцима”.
Гдје су тада били гласови грађанске моралности? Није било осуда. Није било протеста. Није било декларација, петиција, нити једне емотивне колумне. Ћутање – као и увијек – значило је сагласност. Јер у Црној Гори је, дуго година, мржња према православљу била званична политика, а њени главни теоретичари награђивани су као највећи умјетници.
Тако је систем који су неговали Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић и остали “либерални сатрапи” функционисао: што више пљујеш по вјери, по Цркви, по идентитету народа – то већа награда, већа стипендија, већа европска тапшања по рамену.
И зато је ово важно. Јер Тринаестојулска награда није више само признање – она је симболичка одбрана достојанства Црне Горе. Земље коју нису створили НВО-пројекти и страни конзилији, већ народ који је знао шта је жртва, шта је вјера и шта је слобода.
Вуковић и Станишић ову награду нијесу добили јер припадају неком систему – већ јер припадају народу. Јер су израз оног што јесте Црна Гора: тиха, уздржана, али непоколебљива. Земља у којој пјесма и вајање могу бити отпор. У којој култура није вријеђање већих, него служење истини.
Ово није само побједа једног пјесника и једног вајара. Ово је почетак краја једног доба. Доба у којем је мржња према вјери била улазница за културну елиту. Доба у којем се ругање Цркви претварало у награде. Доба у којем су “православци” били за под ноге, а “грађанисти” за трон.
Сада је вријеме да трон припадне онима који га никада нису тражили – али су га својим радом, вјером и честитошћу заслужили. Вуковићу. Станишићу. Народу.
