Кућа маслина — Ризница културе и духовног богатства Бара и Црне Горе

У тихом загрљају Старог Бара, гдје сваки камен свједочи о вјековима прошлим, а сваки маслинов лист шапће причу о стрпљењу и плодности, Кућа маслина засјала је као светионик културе и умјетности. У том чаробном амбијенту одржана је промоција књиге љубавне поезије "Чекајући воз на слијепом колосијеку", аутора Здравка Ђурановића, црногорског естрадног умјетника чија се пјесма претаче и у ноте и у стих.

Под окриљем Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника "Неказано", које његује дух књижевног стваралаштва, ово је већ друга књига Ђурановића објављена у њиховом издању. Прва, симболичног назива ,,Извираће ђе је извирало", попут извора што вјечно тече, најавила је његов поетски глас. Модератор вечери била је Јелена Обрадовић, чији је шарм, познавање књижевног израза и способност да проникне у срж стихова учинила да свака изговорена ријеч оџвања с посебном топлином.

Обрадовићка је, попут брижног водича, повела присутне кроз вече саткано од спотова, биографских цртица и разговора са самим аутором. Ђурановић је сјећања на почетке своје каријере подијелио с присутнима, присјећајући се времена када је његова пјесма први пут запловила баршунастим валовима барског и сутоморског културног пејзажа. Његова радост што промоцију држи баш у Старом Бару, међу драгим пријатељима, била је искрена и непосредна.

 Као што пјесник најлакше говори језиком пјесме, Ђурановић је и ову ноћ учинио свечаном отпјевавши двије пјесме – Пјесма Бару и Спичанска пјесма, које су оџвањале попут ођека давних времена, додирујући срца присутних.

Вече је добило додатну чар кад су пјесникиње удружења "Неказано" – Аника Вулетић, Александра Ђуровић и Енеса Сукић – гласом уткале Здравкове стихове у живо ткиво простора, оживљавајући сваку емоцију. Њихова интерпретација била је мост између пјесника и публике, између ријечи и срца.

Предсједник удружења "Неказано" и уредник издања, Лабуд Н. Лончар, својим је ријечима додао дубину догађају. Истичући симболику Куће маслина као дома стваралаца и чувара традиције, нагласио је њену улогу не само као центра маслинарства већ и као ризнице културног живота Бара и Црне Горе. Подсјетио је присутне на значај који Ђурановић има у црногорској књижевности, али и на чињеницу да "Неказано" као издавачка кућа стоји иза 120 књига, од којих је свака свједочанство о времену, простору и људима. С посебном радошћу најавио је двије нове Ђурановићеве књиге – збирке поезије за дјецу.

Посебан тренутак вечери донијела је Ина Ђурановић, кћи Здравка Ђурановића и лекторка његове књиге. Њен осмијех и понос док је говорила о књизи зрачили су топлином породичне повезаности и радости што је дио стваралачког процеса свог оца. Управо је у тој породичној хармонији сажета суштина вечери – умјетност која не дијели већ спаја, која се преноси с кољена на кољено.

Рајко Јоличић, барски пјесник, хуманиста и Деда Мраз у срцу и души, обратио се присутнима ријечима препуним сјетне радости и љубави према Ђурановићу, сјећајући се анегдота из њиховог заједничког живота. Његова порука о непролазној снази маслине – тог библијског стабла које преживљава и у најтежим условима – савршено се уклопила у вечер посвећену пјесницима, маслинарима и чуварима духа.

Здравко Ђурановић је, као прави домаћин међу пријатељима, разгалио срца присутних отпјевавши пјесме које већ носе печат трајања – Нека зора сачека, До краја живота и Не буди тужна, принцезо мала. Свака нота, сваки стих били су попут птице која полети из књиге право у душу. На наговор Јелене Обрадовић и молбу публике, заједнички су отпјевали Ево зора, пјесму која је, чини се, тог тренутка осванула у срцима свих присутних.

Завршетак вечери био је налик посљедњој сцени у роману – дирљив и свечан. Потписивање поклоњених књига, фотографисање и разговори са аутором преточили су формални догађај у ноћ пријатељства, топлине и заједништва. То је ноћ која ће се, попут маслиновог уља, дуго таложити у душама присутних, остављајући траг благости и љепоте.

Кућа маслина је те ноћи показала да је много више од мјеста сусрета маслинара. То је дом културе, свето мјесто гђе се дух не гаси већ пламса у новим облицима. Докле год у њој оџвања стих, пјесма и смијех, дотле ће маслина родити, а Бар остати плодна њива културног стваралаштва Црне Горе.