Шумарице
Ноћас ме походила Десанкина сјена,
Крвава јој бајка капљаше низ лице,
И дјечица она неумрла њена,
И са њима, с Небом срасле, Шумарице.
Чудно, нису били тужни, уплашени,
А ипак су били на ивици плача,
И знао сам да су звјерски убијени,
И пекла ме попут оних окидача
Од плотуна сваког страшнија тишина,
Од које се сама Васиона стиди,
И Молитва, док је вијека, Десанкина,
И порука Њена: Ако... Бог све види...
Ноћас ме анђели сами походили
Док је мрклим мраком одзвањао глас,
И сви су се гласу томе поклонили:
Пуцајте злотвори, ја и сад држим час.
Невен Милаковић
Оставите коментар
Остали чланци
-200x200-rez.jpg)
Највише коментара
