Заборављени великан из Бара: Сјећање на Мила Јововића, пјесника слободе и српске ријечи

Прије четири ноћи, у Никшићу, у оквиру светковине „Дани Матице српске“, у просторијама Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, промовисана је књига „Пјесме“ барског аутора с краја XIX и почетка XX вијека, Мила Јововића. О књизи су говорили проф. др Лидија Томић и доц. др Горан Радоњић, а модератор књижевне вечери био је Лука Спасојевић.

Говорећи о дјелу, проф. др Лидија Томић је истакла да у поезији Мила Јововића „доминара српски национални идентитет који пјесник скоро у свакој пјесми наглашава припадношћу српском народу, његовој историји и традицији. Његова католичка вјера и српски идентитет нијесу супротстављени – напротив, они чине јединствену духовну цјелину. Мило Јововић је католик с израженом свијешћу о припадности српском народу и својој породици која је његовала значај српске историје и традиције.“

На промоцији је посебно наглашено да је Јововић био пјесник који се поносио „својим српским поријеклом, српским именом, српским родом, историјским личностима српске прошлости, националним бићем и свим што је српско“.

Проф. др Томић је нагласила да „у Јововићевој поезији пулсира етички и моралистички естетизам, прожет емоцијама према врлинама српског рода“, те да се пјесник „критички односи према подјелама и мржњи, величајући љубав и братимство“. Према њеним ријечима, „патриотски дух и тон његове поезије упућују на животворни агонизам његовог пјевања и непрекидна поетска свједочења да је највиши смисао постојања – очување и одбрана српског језика, народа и традиције“.

Доц. др Горан Радоњић подсјетио је да „Пјесме Мила Јововића одсликавају један период, идеје које су биле доминантне у нашој средини и имају важан културноисторијски значај“. Он је анализирао формално-тематске особине Јововићеве поезије, друштвени контекст у којем је настајала и указао на то „шта Јововићеве пјесме данас говоре о српском идентитету и култури“.

Заборављени барски Србин католик

Мило Јововић рођен је у Бару 28. септембра 1866. године, у родољубивој породици Срба католика Јововића. Када је Бар ослобођен од Турака 1878. и прикључен Црној Гори, град је убрзо постао жариште културног препорода.

Марта 1881. године основана је Српска народна читаоница, најстарија институција културе у историји Бара, на чијем челу су били Томо Ораовац као предсједник и хоџа Шабић као потпредсједник. На оснивању је говорио и Јосип Коловић, генерални викар католичког архиепископа барског – примаса српског. Међу 64 оснивача, био је и тада петнаестогодишњи Мило Јововић, што видимо из дописа објављеног у „Гласу Црногорца“ од 28. марта 1881.

Већ у мају те године, чланови читаонице су узидали спомен-плочу „Своме витешком ослободитељу Књазу Николи I ... Српска народна читаоница. 25. марта 1881.“ О постављању те плоче „Глас Црногорца“ је извјештавао 31. маја исте године.

Чланови Српске народне читаонице нису се дијелили по вјери, већ су сви били вођени идејом напретка српске књижевности и културе. Ипак, Јововић је у то вријеме био веома млад, па је требало да прође више година да би српска књижевна јавност препознала његов глас.

Поетски пут и национални завјет
Петнаестог јула 1892. сомборски лист „Голуб, лист за српску младеж“ објавио је Јововићеву пјесму „Чудан сан“, испуњену родољубивим заносом. Са тим листом ће сарађивати пуне двије деценије, све до 1910.

Већ наредне године (1893) његове пјесме објављује и „Босанска вила“, један од најугледнијих српских књижевних часописа, што му отвара врата шире сарадње. У словеначком „Слованском свијету“, који је излазио у Трсту и Бечу, фебруара 1894. године објављује пјесму „У ноћи“.

Уредник тог часописа, Фрањц Подгорник, славјанофил и русофил, објављивао је Јововићеве пјесме од 1894. до 1898. године, увијек ћирилицом и на српском језику. Међу њима се истиче родољубива пјесма „Видов-дан“, а затим и „Србинова молитва“, „Мајци“ и многе друге, у којима је изразито присутна вјера у Бога, љубав према роду и завјетна свијест о жртви за слободу.

Када је игуман манастира Бања код Рисна, Дионисије Миковић, 1896. године покренуо годишњак „Српски магазин“, међу претплатницима из Бара били су и Никола Ј. Дебеља, учитељ Мило Јововић и више угледних грађана свих вјероисповијести – православне, католичке и муслиманске. Управо се ту први пут биљежи и податак да је Јововић у то доба био учитељ.

У другом, уједно и последњем броју „Српског магазина“ за 1897. годину, штампаном у Дубровнику 1898, Јововић објављује пјесму „Тица у затвору“.

Српски пјесник
Мило Јововић је стварао разнородну поезију – љубавну, дјечију, похвалну, али у свему доминира родољубиви набој. Његова најснажнија поетска остварења јесу она у којима се истичу вјера, слобода и српско јединство: „Видов-дан“, „Србинова молитва“, „Српству“, „Домовини Црној Гори“, „Српском имену“, „Српској застави“, „Србину“, „Маћедонији“…

Јововић је пјесник романтичарског заноса – искрено љуби своју отаџбину Црну Гору, владарску кућу Петровића, хришћанску (католичку) вјеру и српски народ из којег је потекао. Једно вријеме живио је у Цариграду, а по повратку у Бар радио је као службеник у Надбискупији барској – примасији српској, и у монополу дувана.

Умро је 3. марта 1916. године, од посљедица рањавања приликом топовског напада аустроугарске морнарице на град Бар. Његова изненадна смрт прекинула је рад на објављивању збирке пјесама која је тек више након више од вијека касније, угледала свјетло дана.

Фалсификатори насљеђа
Посебно је важно истаћи да назив Српске народне читаонице, коју су 1881. године основали Срби различитих вјероисповијести у Бару, данас разни фалсификатори – они који су се одрекли својих предака Срба – упорно и злонамјерно називају „Барска народна читаоница“. То је тешка срамота и духовна болест, нарочито ако се зна да и данас, у Старом Бару, стоји споменик ослободиоцима града Бара, који је подигла управо Српска народна читаоница 1881. године, са гранатом на врху и јасним натписом:

„БАР, СВОМ ВИТЕШКОМ ОСЛОБОДИТЕЉУ КЊАЗУ НИКОЛИ I.
СРПСКА НАРОДНА ЧИТАОНИЦА 25 МАРТА 1881.“

Мило Јововић је у својој поезији оставио завјет који говори више од хиљаду страница историје.

НЕ ДИЧИМ СЕ...

Не дичим се благом пустим,
У Бога је кеса моја;
Ал’ се дичим да сам Србин
Јуначкога рода, соја.

Моје благо и богатство,
То је ст’јење поносито;
Моја срећа, моја слава
И копље је убојито.

На што мени благо св’јета,
Кад је моја срећа ова:
Да у ст’јење ово живим,
Међу јато соколова?

Што ли злато, што ли бисер;
Слобода је злато моје!
То једино благо Србин
Вјековима бранио је.

Зато нећу друге среће;
Нећу сребра, нећу злата;
Мјесто тога, слобода је
Српском роду с неба дата.

(Мило Јововић)

Јововићево име, као и његова дјела, данас заслужују да буду враћени у све програме образовања, културне институције и народно памћење.

Овај пјесник, Србин католик из Бара, својим стиховима је оставио непролазну поруку – да љубав према народу, језику и вјери није питање политике, већ питање части, вјере и духовног достојанства.